Palermo 2010 SRP Web

Oni imaju pravo na dotirano zdravstveno osiguranje onda kada nisu osiguranici po nekom drugom osnovu. Postoje i uže definicije u propisima koji uređuju beneficije i kompenzatorna prava, koje su usmerene na procenu oštećenja i naglasak stavljaju na nesposobnosti, i koje su zasnovane na medicinskom modelu pristupa invalidnosti126. Nisu retki slučajevi pritiska, posrednog ili neposrednog, na žrtve trgovine ljudima da se pojave kao svedoci u sudskim postupcima.

Izveštaj o realizaciji Milenijumskih ciljeva razvoja u Republici Srbiji, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2005. Tim pre imajući u vidu rezultate jedne fokus grupe136, koji pokazuju da učitelji i roditelji druge dece imaju snažan otpor da se deca sa intelektualnim invaliditetom uključe u redovne škole i predškolske ustanove — oko 16% roditelja je protiv inkluzivnog predškolskog obrazovanja. Iskorišćavanje, u najmanju ruku, treba da uključi iskorišćavanje prostitucije drugih lica ili druge oblike seksualnog iskorišćavanja, prisilan rad ili pružanje usluga, služenje, ropstvo ili praksu sličnu ropstvu ili vađenje ljudskih organa; b.

Palermo 2010 SRP Web - Naime, prema članu 8 ovog Zakona, poreskim obveznikom se smatra lice koje samostalno obavlja promet dobara i usluga u okviru obavljanja delatnosti.

Evrops ka unija TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI Izveštaj za period 2000—2010 Autorke: Marija Anđelković Dr Violeta Beširević Tamara Vukasović Marijana Gligorić Danijela Nikolić Olivera Otašević Ivana Radović Marjan Wijers Saradnice: Nataša Bošković Milena Maričić Izdavač: ASTRA — Akcija protiv trgovine ljudima Beograd, Republika Srbija astra astra. Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost ASTRE i ni u kom slučaju ne predtavlja stanovišta Evropske unije. Tiraž: 300 primeraka Dizajn: Darko Kolesar Štampa: Tuli, Vršac Sva prava zadržana. Sadržina ove publikacije se može slobodno koristiti i umnožavati u obrazovne i druge nekomercijalne svrhe, pod uslovom da se uz svaku takvu reprodukciju navede kao izvor ASTRA — Akcija protiv trgovine ljudima ISBN: 978-86-84889-14-2 Posvećeno Biljani Kerčulj 1972-2002 i Vesni Radovanović 1977-2002 SADRŽAJ LISTA SKRAĆENICA. PREGLED OPŠTE DRUŠTVENO-POLITIČKE SITUACIJE U SRBIJI. Opšte informacije o Srbiji. Politička, ekonomska i društvena situacija u Srbiji. Ljudska prava u Srbiji. Osobe sa invaliditetom u Srbiji. Nacionalne manjine u Srbiji. Nevladine organizacije u Srbiji. Trgovina ljudima kao globalni fenomen. Trgovina ljudima u Srbiji. Aktivnosti i mehanizmi realizovani u Srbiji u cilju suzbijanja trgovine ljudima. PROTOKOL ZA PREVENCIJU, SUZBIJANJE I KAŽNJAVANJE TRGOVINE LJUDSKIM BIĆIMA, NAROČITO ŽENAMA I DECOM I KONVENCIJA SAVETA EVROPE O BORBI PROTIV TRGOVINE LJUDIMA. Inkriminacije trgovine ljudima u zakonodavstvu Republike Srbije. Ovaj komentar važi za svaki obrađeni član u ovom Izveštaju. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 5 III. Oduzimanje imovinske koristi stečene kroz kriminalnu aktivnost. Zaštita identiteta i privatnosti žrtve. Učešće žrtve u postupku. Pomoć i zaštita žrtava. Savetovanje i informisanje o pravima žrtava. Zapošljavanje, školovanje i obuka. Posebne potrebe deteta: zaštita zagrantovana Ustavom. Posebne potrebe dece u sudskom postupku. Obezbeđivanje skloništa za decu. Posebni načini angažovanja zaposlenih i programi obuke. Osiguranje brze i bezbedne repatrijacije. Mogućnost dobijanja naknade štete. Zaštita identiteta i privatnosti žrtve. Učešće žrtve u postupku. Pomoć i zaštita žrtava. Geneza tretmana žrtava trgovine ljudima u Srbiji. Pružaoci direktne pomoći u Republici Srbiji. Identifikacija žrtava i koordinacija direktne pomoći. Savetovanje i informisanje o pravima žrtava. Posebne potrebe dece u sudskom postupku i obuka lica koja rade sa decom žrtvama. Obezbeđivanje skloništa za decu. Osiguranje brze i bezbedne repatrijacije. Finansiranje programa pomoći žrtvama trgovine ljudima. Strategija borbe protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji i Nacionalni plan akcije za borbu protiv trgovine ljudima. Preventivne aktivnosti preduzete u Republici Srbiji. Podizanje svesti u grupama pod rizikom. Preventivna uloga SOS telefona. Analize, istraživanja i izveštaji. Saradnja sa nevladinim sektorom. Ostale mere u cilju prevencije trgovine ljudima. Saradnja, razmena informacija i druge mere. Saradnja sa nevladinim organizacijama. Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, član 36 — Ekspertska grupa za suzbijanje trgovine ljudima, član 37 — Komitet članica. Izbor predstavnika Srbije za GRETA-u. Izveštaj je najuže usmeren na problem trgovine ljudima u Srbiji i usredsređen na analizu članova Palermo protokola i Konvencije SE koji se direktno odnose na zaštitu prava žrtava trgovine ljudima. Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunski protokoli tj. Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom i Protokol protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, usvojeni su u Palermu od 12. Konvencija i Protokol protiv trgovine ljudima su jasno usmereni na kontrolu kriminala. Savezna Republika Jugoslavija1 je ratifikovala Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunske protokole na sednicama Veća građana i Veća republika Saveznog parlamenta održanim 22. Konvenciju Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima je doneo Komitet ministara 3. Ova Konvencija je jasno usmerena na zaštitu prava žrtava trgovine ljudima. Republika Srbija je potpisala Konvenciju 16. Ideja za pisanje ovog izveštaja javila se još 2004. Sve preporuke date su u tom pravcu. Izveštaj je potkrepljen primerima iz naše svakodnevne prakse u radu sa žrtvama trgovine ljudima, njihovim ličnim pričama, kao i objavljenim člancima iz dnevnih i elektronskih 1 2 3 Nakon raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, odlukom Saveznog veća SFRJ, Republika Srbija i Republika Crna Gora su 27. Nakon potpisivanja Ustavne povelje, 4. Državna zajednica je postojala do 21. Narednog dana, Narodna skupština Republike Srbije je proglasila Srbiju za naslednicu SCG i time i formalno okončala postojanje Državne zajednice. Ubrzo nakon toga, srpska vlada je priznala nezavisnost Crne Gore. Zakon o potvrđivanju Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola, Službeni list SRJ Međunarodni ugovori, br. Za svaki citat naveden je izvor, dok su lične priče žrtava trgovine ljudima priložene uz njihov pristanak. Kako bismo u potpunosti zaštitili identitet naših klijentkinja i klijenata, njihove priče su obeležene brojevima iz ASTRINE baze podataka. Iz istog razloga, a da bismo pojedine primere učinili jasnim čitaocu, nismo koristile prave inicijale klijentkinja i klijenata. I pored želje da u srpskoj verziji izveštaja u jednakoj meri koristimo i muški i ženski rod imenica, izvinjavamo se ako to nekada nije učinjeno zbog obimnosti Izveštaja ili konstrukcije i stila rečenice. Poslednjih deset godina ASTRA aktivno radi u Republici Srbiji na podizanju svesti javnosti o problemu trgovine ljudima, direktnoj pomoći žrtvama, kao i na izgradnji mehanizma i kapaciteta institucija i nevladinih organizacija za suzbijanje ove pojave. Kontinuirano prisustvo nam je dalo mogućnost da budemo svedoci promena koje su se dešavale kako u odnosu na trendove trgovine ljudima, tako i na različite odgovore države na ovu pojavu, koji su često zavisili od političke klime u zemlji i ličnog zalaganja pojedinaca u institucijama. Deset godina nakon usvajanja Konvencije UN Republika Srbija još uvek nema budžetom predviđena sredstva za suzbijanje trgovine ljudima, nema specijalizovana skloništa i programe za decu žrtve. Mehanizam za upućivanje žrtava trgovine ljudima nije unapređen od svog osnivanja i trenutno ga čini jedna zaposlena osoba u Službi za koordinaciju pomoći žrtvama nadležnoj za celu tertoriju Srbije. Ne postoje razvijeni indikatori za identifikaciju niti procedure za postupanje sa žrtvama. Pružanje direktne pomoći žrtvama zavisi isključivo od dve nevladine organizacije i ad hoc donacija. Ne postoje razvijeni programi re integracije žrtava trgovine ljudima na nivou države. Do danas nijedna žrtva nije dobila nadoknadu štete nastale vršenjem ovog krivičnog dela. U nedostatku instituta Nacionalnog izvestioca za trgovinu ljudima u Republici Srbiji, ovaj Izveštaj može poslužiti kao hronološki prikaz dosadašnjih aktivnosti, ali i za ocenu njihove efikasnosti. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 13 OPŠTE INFORMACIJE O SRBIJI I. PREGLED OPŠTE DRUŠTVENO-POLITIČKE SITUACIJE U SRBIJI I. Opšte informacije o Srbiji § 1. Republika Srbija nalazi se u jugoistočnom delu Evrope, u centralnom delu Balkanskog poluostrva. Ukupna površina Srbije je 88. Srbija se na istoku graniči sa Bugarskom, na severoistoku sa Rumunijom, na severu sa Mađarskom, na zapadu sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, na jugozapadu sa Crnom Gorom, a na jugu sa Albanijom i Makedonijom. Većina stanovništva je pravoslavne veroispovesti, manje zajednice su katolici i muslimani, a zastupljene su i ostale konfesije. Glavni grad je Beograd, zvaničan jezik je srpski, a valuta dinar RSD. Politička, ekonomska i društvena situacija u Srbiji § 2. Nakon što je, u oktobru 2000. Nakon početnog entuzijazma, kada se činilo da će tranzicija biti makar brza, ako već nije moguće da prođe bezbolno za sve, i da će Srbija uspeti da, učeći iz iskustva drugih zemalja koje su u ovaj proces ušle tokom devedesetih, izbegne njihove greške, nastupio je period stagnacije i odsustva sistemskih i strukturnih reformi. Vlada Zorana Đinđića formirana odmah nakon 5. Međunarodni položaj Srbije se popravio, zemlja se polako vraćala u međunarodne institucije5 iz kojih je bila isključena nakon raspada SFRJ zbog sankcija Ujedinjenih nacija, a počeli su da dolaze strani investitori i kompanije. Posle više od deset godina razgradnje svih institucija, međunarodne izolacije i ekonomskog nazadovanja, nije bilo realno očekivati da će se Srbija oporaviti preko noći. Međutim, nakon tragičnog ubistva Zorana Đinđića 12. Nijedna naredna vlada nije imala snage da građanima Srbije jasno objasni šta tranzicija znači i koja je njena cena, ako da već nekoliko godina institucionalne, političke i ekonomske reforme idu sporo, elite se za njih zalažu samo deklarativno u strahu da ne izgube podršku birača, a pri tome tranziciono gubitništvo nije izbegnuto, naprotiv. Tokom poslednje decenije, Srbija je doživela dve značajne teritoritorijalne promene. Crna Gora, druga federalna jedinica Savezne Republike Jugoslavije, a kasnije Državne Zajednice Srbija i Crna Gora, proglasila je nezavisnost 21. Na taj način Srbija je, uz otpore nacionalističkih i desničarskih političara, povratila status nezavisne države koji je podredila ideji jugoslovenstva 1918. Dve godine kasnije, 17. Republika Srbija i dalje tretira Kosovo kao svoj neotuđivi deo i ne priznaje proglašenu nezavisnost, ulažući ogromnu energiju i sredstva u lobiranje širom sveta kako bi se sprečila buduća priznanja, kao i u održavanje paralelnih struktura vlasti u delovima Kosova gde je veća koncentracija srpskog stanovništva9. Pitanje legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova je pokrenuto i pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, koji je u savetodavnom mišljenju objavljenom 22. Problem statusa Kosova i Metohije je dugo godina bio postavljen kao najviši državni i nacionalni interes Srbije, kao pitanje svih pitanja, i često se još uvek koristi kao izgovor i opravdanje za stagnaciju reformi i zanemarivanje rešavanja suštinskih problema građana, kao što su visoka nezaposlenost, korupcija11, neefikasnost sudstva i slično. Službeni list RCG, br. Odluka o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika Državne Zajednice Srbija i Crna Gora. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 15 POLITIČKA, EKONOMSKA I DRUŠTVENA SITUACIJA U SRBIJI § 8. Iako je puna saradnja sa Haškim tribunalom više puta pominjana kao nezaobilazan uslov za napredak naše zemlje na putu evropskih integracija odlukom Saveta ministara pravde i unutrašnjih poslova Evropkse unije, EU je od 19. Osim toga, krajem 2010. Prelazni trgovinski sporazum, kao trgovinski deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju SSP , stupio je na snagu u januaru 2010. Prethodno je Srbija ovaj Sporazum primenjivala jednostrano13, dok je sa strane EU njegova primena bila zamrznuta zbog nezadovoljavajuće saradnje naše zemlje sa Tribunalom u Hagu. Republika Srbija je potpisala sam SSP u aprilu 2008. Čini se da u Srbiji ne postoji politička volja, pa ni raspoloženje u javnosti, da se razreše zločini iz nedavne prošlosti, tako da se saradnja sa Haškim tribunalom i suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima pravdaju i tumače u kontekstu obaveze ispunjavanja uslova za pridruživanje EU ili dobijanje donatorskih sredstava, a ne kao potreba i obaveza da se krivci kazne. Osim toga, iako se verovalo da su pretnje i ubistva novinara stvar prošlosti, u aprilu 2007. Iako je policija najavila brzu i temeljnu istragu, počinioci još uvek nisu otkriveni. Prethodnih godina je bilo nekoliko slučajeva fizičkog napada na novinare i pripadnike medija uopšte u kojima policijska istraga jeste bila brza, ali su učinioci osuđivani na vrlo blage kazne, često nakon dugih sudskih postupaka. Srbija se poslednjih godina suočava sa povećanim uličnim nasiljem i vandalizmom, nasilnim fašističkim i nacističkim ispadima, koji nailaze ako ne uvek na otvorenu podršku, svakako na razumevanje mnogih političkih i crkvenih struktura. To možemo ilustrovati sa dva primera. Adekvatna policijska reakcija je gotovo potpuno izostala, a jedan mladić je izgubio život15. To se dogodilo dok su tekle pripreme za gej paradu, koja je neposredno pred održavanje zabranjena, tj. U to vreme je bilo više nasilnih incidenata čije su mete bili stranci. Smrt Brisa Tatona je pokrenula pitanje zabrane huliganskih i ekstremno desničarskih grupa, ali do toga još uvek nije došlo niti su preduzete bilo kakve efikasne mere koje bi sprečile njihovo delovanje. Organizatori parade ponosa su se potrudili da za narednu godinu obezbede širu političku podršku, tako da je parada planirana za jesen 2010. Tom prilikom su povređena 124 policajca, a privedeno je 249 izgrednika. Za ovih deset godina učinjeno je mnogo, ali ipak nedovoljno u smislu izgradnje funkcionalnog privrednog i društvenog sistema i okruženja. Mora se primetiti da je veliko zalaganje za osporavanje statusa Kosova često i izgovor za nečinjenje u oblasti institucionalnog i privrednog razvoja i opravdanje za neke privrednopolitičke odluke; drugo opravdanje za nečinjenje je svetska ekonomska kriza. Bruto domaći proizvod je u 2010. I industrijska proizvodnja je zabeležila blag oporavak od 2,9% tokom 2010. S druge strane, prosečna zarada isplaćena u periodu januar - decembau 2010. Na listi najkonkurentnijih ekonomija sveta Svetskog ekonomskog foruma, Srbija se 2010. Iako je do 2008. The Economist Intelligence Unit Limited 2010. Podaci Republičkog zavoda za statistiku. Na stručnom skupu u maju 2011. Kada su u pitanju indikatori tržišta rada, njihovo pogoršavanje se nastavilo. Prema Anketi o radnoj snazi23, stopa nezaposlenosti u oktobru 2010. Prema istom izvoru, zaposlenost u neformalnom sektoru je 17,2%. Registrovana stopa nezaposlenosti prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje u 2010. U odnosu na devedesete godine, Srbija jeste ostvarila ogroman napredak. Ipak, čini se da je atentatom na premijera Đinđića put reformske politike, a samim tim i demokratizacije Srbije, značajno usporen, ako ne i preokrenut, iako se vlast u Srbiji i dalje osvaja pozivanjem na evropske vrednosti i evropski put. To potvrđuje i opšte raspoloženje građana koji imaju malo poverenja u institucije i sve manje osećaju da mogu da promene stvari u svom životu i u svojoj zajednici26. Rezultati istraživanja TNS Medium Gallupa iz 2009. Ljudska prava u Srbiji § 17 Srbija je postala članica Saveta Evrope 3. Od tog dana, svako ko smatra da mu je Republika Srbija prekršila neko pravo predviđeno Konvencijom ili protokolima uz Konvenciju, može, pod uslovima propisanim Konvencijom, pokrenuti postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava radi zaštite tog prava. Prva, i u toj godini jedina, meritorna odluka protiv Srbije doneta je 2006. Pregled i stanje socijalne isključenosti i siromaštva za period 2008-2010. Republički zavod za statistiku. Nacionalna služba za zapošljavanje. ARS, Republički zavod za statistiku. Građanske inicijative, Istraživanje percepcija i stavova javnosti o nevladinom sektoru u Srbiji 2009. U te 46 presude utvrđena je povreda prava iz Konvencije od strane Republike Srbije. U 14 slučajeva radilo se o povredi prava na pravično suđenje član 6 , u 18 slučajeva povreda se ticala dužine postupka, a u 14 predmeta je utvrđena povreda prava na delotvoran pravni lek član 13. Po 11 predmeta utvrđena je povreda prava iz člana 1 Protokola 1 uz Konvenciju zaštita imovine , po devet predmeta utvrđena je povreda člana 8 Konvencije pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života , u pet predmeta, povreda prava iz člana 5 pravo na slobodu i sigurnost , u četiri predmeta povreda prava na slobodu izražavanja član 10. Povreda zabrane mučenja član 3 , zabrane diskriminacije član 14 i neizvršenje član 6 su utvrđeni u po jednom slučaju. Predstavke protiv Republike Srbije čine 3% ukupnog broja predstavki podnetih Sudu30. To je dovelo do toga da se broj predstavki protiv Srbije pred Evropskim sudom značajno smanjio u odnosu na period pre avgusta 2008. Generalno se očekuje da će i ubuduće broj predstavki koje će razmatrati Evropski sud biti značajno manji, jer će Sud razmatrati samo one predstavke zbog povrede ljudskih prava za koje je Ustavni sud prethodno našao da povrede nema. Zakon o zaštitniku građana31, donet 2005. Institucija zaštitnika građana dostupna je svima: besplatna je, njeno delovanje je preventivno i trebalo bi da sprečava konflikte. Funkcija ombudsmana je da građanima Srbije pomaže u ostvarivanju prava koja su im zagarantovana Ustavom, zakonom i međunarodnim dokumentima. Zaštitnik građana, sa svoja tri zamenika, deluje u sedam oblasti: ljudska prava, prava pripadnika nacionalnih manjina, prava deteta, prava osoba sa invaliditetom, prava lica lišenih slobode, rodna ravnopravnost i dobra uprava. Iz godine u godinu zaštitnik građana ostvaruje sve veći broj kontakata sa građanima. Zakon o zabrani diskriminacije33 usvojen je posle četiri godine priprema, uz velike otpore konzervativnih struja u društvu i samo zahvaljujući činjenici da je njegovo donošenje bilo neophodan uslov za liberalizaciju viznog režima sa EU. Na insistiranje 29 30 31 32 33 Ibid. Ljudska prava u Srbiji 2010 — pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2011, str. Službeni glasnik RS br. Podaci o aktivnostima Zaštitnika građana u 2010. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 19 ŽENE U SRBIJI Srpske pravoslavne crkve i tradicionalnih verskih zajednica, ovaj zakon je hitno povučen iz skupštinske procedure34, i pokrenuta je snažna kampanja kako bi se izmenile odredbe vezane za zabranu diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije i za zabranu verske diskriminacije, kako bi se ipak crkvi omogućili oblici diskriminacije koji su u skladu sa njenom tradicijom35. Međutim, mehanizmi predviđeni kako ovim zakonom, tako i drugim zakonima koji su relevantni za zabranu diskriminacije, još uvek se retko koriste u praksi36. Zakonom o zabrani diskriminacije je uvedena i institucija poverenika za zaštitu ravnopravnosti, koji deluje kao samostalan državni organ čija je osnovna funkcija borba protiv svih oblika diskriminacije, sprečavanje diskriminacije i unapređenje zaštite ravnopravnosti. Poverenik postupa po pritužbama u slučajevima diskriminacije pojedinaca i pojedinki, odnosno, grupe lica koje povezuje isto lično svojstvo. Nadležan je da daje mišljenje i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i da izriče zakonom utvrđene mere. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ima jedno specifično ovlašćenje, koje ostali nezavisni organi nemaju, može da podnosi tužbe za zaštitu od diskriminacije uz saglasnost diskriminisanog lica37. Koliko građani Srbije nemaju svest i znanje o tome šta je diskriminacija govori i činjenica da se značajan broj od velikog broja pritužbi koje je poverenica do sada primila ne odnosi na diskriminaciiju. Kod stvarnih slučajeva diskriminacije, najveći broj pritužbi se odnosi na diskriminaciju prilikom zapošljavanja po osnovu nacionalne i političke pripadnosti. Žene u Srbiji § 24. Prema popisu iz 2002. U desetogodišnjem periodu između dva poslednja popisa, učešće žena u ukupnoj populaciji se povećalo, pre svega u gradovima, a kao posledica razlika u očekivanom srednjem trajanju života i uticaja ratova i migracija40. Po Ustavu Srbije iz 2006. U članu 21 ističe se da su pred zakonom svi jednaki i zabranjuje se direktna i indirektna diskriminacija. Međutim, do donošenja Zakona o zabrani diskriminacije 2009. Ljudska prava u Srbiji 2010 — pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2011, str. Godišnji zveštaji o stanju dece u Srbiji Centra za prava deteta. Ljudska prava u Srbiji 2010 — pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2011, str. Izveštaj o realizaciji Milenijumskih ciljeva razvoja u Republici Srbiji, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2005. Službeni glasnik RS br. Službeni glasnik RS br. Povreda ravnopravnosti, ne samo rodne, smatra se krivičnim delom i kažnjiva je, mada primeri iz prakse nisu poznati, jer se građani retko odlučuju da preduzmu zakonske mere kada su izloženi diskriminaciji, bilo zato što ne umeju da prepoznaju diskriminaciju ili zato što ne veruju u kapacitet i želju sistema da ih zaštiti. Rodna ravnopravnost je, čini se, najviše ostvarena u oblasti obrazovanja, i to pre svega osnovnog obrazovanja, gde skoro da nema razlike između broja dečaka i devojčica koji završe osnovnu školu. Među mlađom populacijom, može se primetiti da iz generacije u generaciju razlika u nivou obrazovanja raste u korist žena44. Ovaj trend, prisutan i u drugim delovima Evrope, treba povezati sa snižavanjem kvaliteta obrazovanja od početka 90-ih, visokom nezaposlenošću, posebno među mladima, kao i potcenjenim statusom obrazovanja i znanja na tržištu rada45. S druge strane, žene su mnogo češće nepismene od muškaraca. One čine 84,9% svih nepismenih. Iako među nepismenim ženama dominiraju žene iz starijih starosnih grupa, što je posledica nasleđenih razlika u obrazovanju, u svim starosnim grupama ima mnogo više nepismenih žena nego muškaraca46. Žene čine većinu nezaposlenih u Srbiji, kako prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, tako i prema Anketi o radnoj snazi. Iako se ta razlika smanjila u periodu 1990-2001, ona je i dalje velika. Podaci iz Ankete o radnoj snazi48 iz oktobra 2010. Žene su izložene diskriminaciji, otvorenoj i prikrivenoj, prilikom zapošljavanja i obavljanja posla50. Mnogi konkursi za zapošljavanje sadrže zahteve vezane za godine i izgled kandidatkinje; osim toga, izložene su seksualnom uznemiravanju, suočavaju se sa preprekama pri napredovanju, ređe se nalaze na najvišim pozicijama u preduzeću, zarađuju manje od muškaraca51. Rezultati ekonometrijski ocenjene jednačine zarada pokazuju 43 44 45 46 47 48 49 50 51 Report to the CEDAW Committee, Glas razlike, Autonomni ženski centar, ASTRA, Incest trauma centar, Žene u crnom, Beograd, mart 2007. Izveštaj o realizaciji Milenijumskih ciljeva razvoja u Republici Srbiji, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2005. Žene i muškarci u Srbiji, Republički zavod za statistiku i UNDP, Beograd, 2005. Republički zavod za statistiku. Mesečni statistički bilten br. Nezaposlenost i zapošljavanje u Republici Srbiji, Mesečni statistički bilten, br. Izveštaj o realizaciji Milenijumskih ciljeva razvoja u Republici Srbiji, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2005 — Žene imaju nešto manje prosečne zarade 2003. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 21 ŽENE U SRBIJI da žene mesečno zarađuju u proseku 17% manje od muškaraca, što se može objasniti isključivo različitim vrednovanjem istih karakteristika tj. Na tržištu rada u Srbiji veoma je izražena segregacija zanimanja indeks segregacije 29,3 53, tako da se žene obično bave poslovima koji su sami po sebi manje plaćeni, a povećanje koncentracije žena u nekim zanimanjima ili njihovo prisustvo na višim položajima često ukazuje na smanjivanje zarada i društvenog uticaja tih zanimanja. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2002. Tranzicija u Srbiji donela je ženama dosta negativnih efekata, kao i feminizaciju siromaštva, pogotovo što su žene te koje imaju primarnu odgovornost kada je briga o deci u pitanju. U procesu privatizacije i restruktuiranja preduzeća, žene prve dobijaju otkaz, pogotovo ukoliko je reč o bolje plaćenim poslovima, a, s druge strane, sve više žena se zapošljava u privrednim granama koje su daleko slabije plaćene. U najtežem položaju i najvećem riziku od siromaštva su seoske žene, Romkinje, samohrane majke, domaćice, starije žene, žene pripadnice nacionalnih manjina i invalidkinje56. Tržište rada nije jedini prostor u kome se mogu primetiti razlike u ekonomskom položaju žena i muškaraca. Veoma indikativni su i podaci o vlasništvu. Žene su mnogo ređe vlasnice nepokretne imovine, automobila i ušteđevine: 2,4% žena ima privatnu kompaniju, ušteđevinu ima njih 3,4%, 16,2% poseduje stan, 10,8% kuću, a 9,3% poljoprivredno zemljište57. Za žene u Srbiji, tranzicija znači i snažno pogoršanje socijalne i zdravstvene zaštite. Iako novi tradicionalizam i klerikalizacija društva insistiraju na neprikosnovenosti tradicionalne porodice, optužujući žene u Srbiji da snose glavnu krivicu za pad nataliteta, rađanju se ne daje nikakav suštinski podsticaj i podrška, a neretki su i pokušaji da se standardi zaštite postignuti nakon Drugog svetskog rata snize na štetu žene. Primer za to je da se odsustvo s posla radi održavanja trudnoće tretira i plaća kao obično bolovanje, tj. Neke opštine, kao i Grad Beograd, su počeli da doplaćuju ovu razliku. Zatim, Autonomni ženski centar, nakon izvršene analize trošenja budžetskih sredstava namenjenih nevladinim organizacijama, ukazuje na to da država izdvaja skoro 14 puta više sredstava iz republičkog budžeta za finansiranje udruženja boraca, uključujući i 52 53 54 55 56 57 Položaj žena na tržištu rada u Srbiji, UNDP i Savet za ravnopravnost polova Republike Srbije, Beograd 2006. Nacionalni Milenijumski ciljevi razvoja u Republici Srbiji, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2006. Međunarodna standardna klasifikacija zanimanja, ISCO 88. Izveštaj o realizaciji Milenijumskih ciljeva razvoja u Republici Srbiji, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2005. Ženska prava u zemljama Balkana: u raljama tržišne ekonomije, Ženski centar za demokratiju i ljudska prava, Subotica, www. Do početka devedesetih, žene su učestvovale u političkom životu, ali nisu imale realnu moć. Pre prvih višestranačkih izbora, u saveznom parlamentu je bilo 17% žena, da bi u prvom sazivu Narodne skupštine Srbije posle višestranačkih izbora u Srbiji bilo samo 1,6%. Tokom celog perioda devedesetih, udeo žena među narodnim poslanicima nije prelazio 5,6%. Istovremeno, u ovom periodu, žene su bile izuzetno aktivne u opoziciji, posebno u vanparlamentarnim pokretima i u civilnom sektoru. Procenjuje se da su žene činile polovinu učesnika građanskih i studentskih protesta 1996-97, a jedna žena je bila i opozicioni lider59. Nakon pada režima Slobodana Miloševića na izborima decembra 2000. U tom periodu, žena je bila na čelu parlamenta, a neko vreme, nakon dva neuspešna izborna ciklusa, i vršilac dužnosti predsednika republike. Na početku mandata sledećeg parlamentarnog saziva izabranog na izborima u decembru 2003. U trenutnom sazivu parlamenta, žene čine oko 22% ukupnog broja narodnih poslanika. Izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika60 iz 2004. U Vladi formiranoj nakon izbora 2008. Među državnim sekretarima bilo je 22,7% žena, a među pomoćnicima ministra 42,6%62. Kada govorimo o lokalnim organima vlasti, žene čine 21,21% odbornika skupština opština i gradova nakon lokalnih izbora koji su održani 2008. Službeni glasnik RS br. Redovni godišnji izveštaj zaštitnika građana za 2008. Redovni godišnji izveštaj zaštitnika građana za 2008. Iako u sistemu odbrane radi čak 46,8% žena, žene u uniformi čine samo 2,6% u sastavu Vojske Srbije. U sektoru bezbednosti, žene uglavnom obavljaju administrativne i analituičke poslove, a na rukovodećem i komandnom nivou ih gotovo nema66. Što se tiče mehanizama za rodnu ravnopravnost u Republici Srbiji, on postoji i deluje razvijeno, ali, kao ni zakonski okvir, nije garancija za stvarno ostvarivanje rodne ravnopravnosti. Na republičkom nivou postoje Skupštinski odbor za rodnu ravnopravnost 2003 , Savet za ravnopravnost polova kao radno telo Vlade Srbije 2003, odnosno 2004 , Uprava za rodnu ravnopravnost 2008 i zamenica zaštitnika građana za rodnu ravnopravnost i prava osoba sa invaliditetom 2008. U Vojvodini deluju Savet za ravnopravnost polova Izvršnog veća Vojvodine, Odbor za ravnopravost polova Skupštine Vojvodine 2003 i Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova 2004. Osim toga, u Vojvodini postoji i zamenica za ravnopravnost polova pri instituciji pokrajinskog ombudsmana 2006. Tela za rodnu ravnopravnost do 2005. Uprava za rodnu ravnopravnost je formirana u okviru Ministarstva rada i socijalne politike 2008 godine. Jedan od najvećih nedostataka u radu ove Uprave je to što je stav nekih od zaposlenih u njoj da je borba za rodnu ravnopravnost u Srbiji započela tek njihovim osnivanjem, ignorišući učinak, rezultate i ekspertizu ženskog pokreta, na taj način razgrađujući ono što se godinama gradilo i angažujući stručnjake čija stručnost ne uključuje i oblast rodne ravnopravnosti70. Ljudska prava u Srbiji 2010 — pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2011, str. Na zvaničnom sajtu Uprave za rodnu ravnopravnost postoje arhivirani podaci o postojanju Lokalnih mehanizama za rodnu ravnopravnost, navedene su opštine, nazivi institucionalnih mehanizama, kao i kontakt osobe. Srbija ima Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti71, kao i Akcioni plan za njeno sprovođenje za period 2010-201572. Porodično nasilje je tema o kojoj se otvorenije i više govori tek poslednjih desetak godina, i to pre svega zahvaljujući pritisku ženskih organizacija i promeni političke klime nakon 2000. Pošto se žene mnogo češće odlučuju da prijave nasilnika, stiče se utisak da je tek tranzicija donela porodično nasilje u Srbiji koje inače nije svojstveno tradicionalnoj patrijarhalnoj srpskoj porodici. Tako, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, broj prijavljenih slučajeva nasilja u porodici 2008. Kada govorimo o podacima za 2009. Optužnica je podignuta protiv 62,5% učinilaca, a izrečeno je 1850 osuda zatvorske kazne 20,1%, novčane kazne 9,2%, uslovne kazne 68,4%, osude na rad u javnom interesu 0,2%, sudske opomene 1,4%, vaspitne mere 0,2%. Ovi podaci ne pružaju zadovoljavajuću sliku o nasilju u porodici nad ženama jer nisu rodno osetljivi. Osim toga, nasilje u porodici se može kriti i iza drugih krivičnih dela kao što su krivična dela protiv života i tela, krivična dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina, krivična dela protiv polne slobode i slično. Prema istraživanju Autonomnog ženskog centra, 24 žena je 2008. Sedam od 30 žena, pre nego što su ubijene, prijavile su nasilnika nekoj od institucija. U 5 od jedanaest ubistava počinjenih pištoljem, počinioc je imao dozvolu za posedovanje pištolja. U novinskim člancima se gotovo ne pojavljuje imenovanje nasilja koje je žena trpela godinama unazad, u slučajevima gde se to dešavalo. Usvojena od strane Vlade Srbije 13. Službeni glasnik RS, br. Saopštenje broj 194, godina LX, 01. Podaci o nasilju u porodici koje poseduju nevladine organizacije, policija, pravosuđe, centri za socijalni rad ne ukazuju na prave razmere nasilja u porodici, jer se još uvek najveći broj slučajeva ne prijavljuje76. Nasilju u porodici izložene su žene svih starosnih kategorija, regiona i tipova naselja, žene iz svih obrazovnih kategorija, društvenih slojeva i različitih porodičnih statusa. Među nasilnicima dominiraju aktuelni i bivši muževi ili nevenčani partneri, ali tu su i očevi, majke, drugi krvni srodnici i srodnici partnera. Muškarci su u značajno većem broju počinioci nasilja nad ženama nego druge žene, a među njima ubedljivo prednjače muževi i nevenčani partneri. U trenutno važećem Krivičnom zakoniku80, kazna za nasilje u porodici se kreće od tri meseca do 15 godina, u zavisnosti od kvalifikacije. Poboljšanju položaja žena trebalo bi da doprinese Porodični zakon82 koji je stupio na snagu 1. Rešenja koja se nude u ovom Zakonu imaju za cilj da obezbede bolju i potpuniju pravnu zaštitu porodice, s tim da je posebna pažnja posvećena pravima deteta. Ovim Zakonom uvode se novi pravni instituti koji nisu bili predviđeni prethodnim zakonskim rešenjima, među kojima su i zaštita od nasilja u porodici. Uvedena je mera zaštite od nasilja u porodici, pre svega mera izdavanja naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine na nepokretnosti član 198. Pored toga, socijalni radnici su dobili veća ovlašćenja. Dok su ranije pokretali sudske postupke samo kad je dete ugroženo u porodici, sada u zaštitu mogu uzeti i odraslu osobu koja trpi nasilje. Na ovaj način je, makar u zakonodavnom smislu, država priznala nasilje nad ženama kao društveni, a ne kao lični problem žene koja ga trpi. Službeni glasnik SRS, br. Službeni glasnik RS, br. Službeni glasnik RS, br. U centrima za socijalni rad još uvek vladaju velike predrasude, tako da sudovi strože kažnjavaju nasilne majke nego nasilne očeve, kaznena politika je blaga — izriču se najviše novčane i uslovne kazne, zaštitne mere se ne primenjuju u praksi, a postupak je neefikasan, što drastično umanjuje njegov smisao i povećava troškove84. Iako je u poslednjih nekoliko godina dosta urađeno u borbi protiv nasilja u porodici, i dalje ne postoji razvijen sistem saradnje nadležnih službi, pa se stalno odlaže rešavanje problema. Često se odgovornost prebacuje sa jedne na drugu instituciju. Zbog nesposobnosti državnih organa da se efikasno bave rešavanjem ovog problema u okviru svojih nadležnosti, 2009. Do toga nije došlo samo zahvaljujući snažnom pritisku ženskih nevladinih organizacija. Rezultati ankete koju je omladinska organizacija Klub OPA sprovela tokom 2010. Ono što je posebno zabrinulo stručnjake je što same devojke, bilo neutralnim, bilo potvrđujućim stavom, na neki način prihvataju, pa čak i ohrabruju, stereotipe o tome da je žena sama kriva ako postane žrtva nasilja. Mada Ustav Srbije garantuje ravnopravnost žena i muškaraca i obavezuje državu da vodi politiku jednakih mogućnosti, u praksi to još nije ostvareno. Uspostavljena zakonska rešenja još uvek nisu u potpunosti zaokružena u jednu celinu. Srbija je tek poslednjih dana 2009. Iako se taj otpor pre svega odnosi na zabranu diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, on veoma slikovito govori o odnosu srpskog društva i građana Srbije prema slobodi i jednakosti. Deca u Srbiji § 56. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je 26. Fakultativni protokoli o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji89 i o učešću dece u oružanim sukobima90 ratifikovani su 2002. I pored toga što je Srbija, kao članica SFRJ, bila među prvim potpisnicama Konvencije, usklađenost nacionalnog prava 83 84 85 86 87 88 89 90 Izveštaj o realizaciji Milenijumskih ciljeva razvoja u Republici Srbiji, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2005. Report to the CEDAW Committee, Glas razlike, Autonomni ženski centar, ASTRA, Incest trauma centar, Žene u crnom, Beograd, mart 2007. Službeni glasnik RS, br. Službeni glasnik RS, br. Službeni list SFRJ — Međunarodni ugovori, br. Službeni list SRJ — Međunarodni ugovori, br. Službeni list SRJ — Međunarodni ugovori, br. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 27 DECA U SRBIJI s Konvencijom o pravima deteta može se oceniti kao nepotpuna91. Inicijalni izveštaj o sprovođenju Konvencije u Srbiji je pred Komitetom za prava deteta u Ženevi predstavljen tek u maju 2008. Inicijalni državni izveštaj, kao i alternativni izveštaj nevladinih organizacija93 o primeni Fakultativnih protokola o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji i o učešću dece u oružanim sukobima predstavljeni su Komitetu za prava deteta 2010. Zakonodavstvo Republike Srbije nema zakon kojim bi se na celovit način uredila prava deteta, a nema ni opštevažeću definiciju deteta. To važi i za Porodični zakon, koji je jedan od najvažnijih izvora prava u ovoj oblasti. Iako Ustav Srbije iz 2006. Prema popisu iz 2002. Položaj dece u Srbiji ne može se posmatrati odvojeno od celokupne političke, ekonomske i socijalne situacije u kojoj se zemlja nalazi. Iako se o ovoj temi sve više govori, pitanje ostvarivanja dečjih prava uvek je u drugom planu u odnosu na politička pitanja koja dominiraju javnim životom. Jedna od najtežih posledica društvenog raslojavanja u periodu tranzicije je ta da se deca u Srbiji suočavaju sa izrazitim siromaštvom. Prema kriterijumima EU, trećina dece u Srbiji živi u siromaštvu96. Veliki broj dece u Srbiji živi u bedi, bez elementarne zdravstvene i socijalne zaštite. Strategija za smanjenje siromaštva prepoznaje decu kao posebno ranjivu grupu kada je siromaštvo u pitanju. Prema Anketi o životnom standardu iz 2002. Kao posebno ugrožena se ocenjuju deca školskog uzrasta, deca iz velikih porodica, deca koja žive u selima, kao i romska deca i deca sa invaliditetom. Ono što posebno zabrinjava je sporo smanjenje siromaštva dece u poređenju sa smanjenjem siromaštva odraslih97. Službeni glasnik RS — Međunarodni ugovori, br. Podatak sa konferencije za novinare na kojoj su predstavljeni rezultati istraživanja beogradskog Instituta za socijalnu medicinu o položaju dece u Srbiji, preneo list Danas 21. Stanje dece u Srbiji 2006 - siromaštvo i socijalna isključenost dece, UNICEF, Belgrade, 2007, str. Siromaštvo utiče i na pohađanje škole i rezultate u školi. Oko 6% dece koja žive ispod linije siromaštva zbog toga ne pohađa osnovnu školu, dok manje od 9% njih pohađa predškolske ustanove. Osim toga, 19% najsiromašnijih devojčica udaju se pre 18. Po Ustavu Srbije, školovanje je svima dostupno pod jednakim uslovima, dok je osnovno školovanje obavezno i traje osam godina. Redovno školovanje koje se finansira iz javnih prihoda je besplatno. Pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da se školuju na svom jeziku, kao i da osnivaju privatne obrazovne ustanove. Lica sa smetnjama u razvoju i lica sa posebnim sposobnostima imaju pravo na obrazovanje koje uvažava njihove posebne potrebe. Iako je novi Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja postavio osnove za razvoj inkluzivnog obrazovanja101, i dalje će postojati specijalne škole, koje će pohađati samo deca sa teškim poremećajima i posebnim potrebama koja ne mogu da pohađaju redovne škole. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2005. Taj procenat je niži kod dece koja žive na selu 73,8% i kod romske dece 21-37% 104. Prema istom izvoru, 76,42% dece se upiše u srednju školu. Vrlo je teško izračunati stvarni procenat dece koja završavaju osnovnu školu, jer se podaci dobijaju na osnovu školske godine, a ne praćenjem generacije učenika, dok ne postoje podaci o osipanju dece iz osnovne škole, kao ni o broju romske dece i dece sa smetnjama u razvoju koja ne ulaze u sistem osnovnog školovanja ili ga napuštaju pre kraja osnovne škole. Zbog toga se procenat završavanja osnovne škole realno procenjuje na 85-90%. Još uvek ne postoji definisan mehanizam za prevenciju ranog napuštanja obrazovnog sistema. Primena Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja, Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju105 i Zakona o zabrani diskriminacije kojima se promoviše inkluzivno obrazovanje i zabranjuje svaka diskriminacija dece bi trebalo da doprinese uključenosti i smanjenju diskriminacije tradicionalno isključenih i marginalizovanih grupacija dece, kao i dece kod koje postoji tendencija ranog napuštanja škole. To je složen proces koji ne sme biti prepušten samo prosvetnim radnicima, već zahteva podršku i učešće celog društva i snažnu političku volju da se proklamovani ciljevi zaista ostvare u praksi, a ne da ostanu mrtvo slovo na papiru u funkciji deklarativnog dostizanja evropskih standarda. U cilju povećanja inkluzije i ublažavanja efekata ekonomske krize, uvedena je praksa obezbeđivanja besplatnih udžbenika za učenike prvog i drugog razreda osnovne škole Ministarstvo prosvete , kao i učenicima petog razreda na teritoriji Beograda lokalna samouprava. Do uvođenja obaveznog jednogodišnjeg pripremnog predškolskog programa 2006. Osim toga, kriterijumi za upis dece u državna obdaništa, koja su dotirana iz budžeta, nisu ujednačeni i često diskriminišu neke kategorije roditelja, tj. Očekuje se da će se ovakva situacija promeniti primenom novog Zakona o predškolskom obrazovanju, koji propisuje jednako pravo i dostupnost svih oblika predškolskog vaspitanja i obrazovanja, bez diskriminacije i izdvajanja po osnovu pola, socijalne, kulturne, etničke, religijske ili druge pripadnosti, mestu boravka, odnosno prebivališta, materijalnog ili zdravstvenog stanja, teškoća i smetnji u razvoju i invaliditeta, kao i po drugim osnovama. Takođe, u periodu 2004-2009. Još nije regulisan status privatnih predškolskih ustanova i ne postoji podatak koliko dece pohađa te ustanove107. Ono što posebno zabrinjava jeste kvalitet obrazovanja koje deca stiču u školama u Srbiji. Iako postoji načelna saglasnost o neophodnosti reforme školstva, u praksi se na tom planu nije daleko odmaklo. Mada u Srbiji postoji tradicionalno verovanje kako naš sistem obrazovanja, uz sve svoje mane, đacima pruža odlično opšte obrazovanje, čini se da je stvarnost drugačija. Naime, prema rezultatima PISA108 testa, koji sprovodi Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj OECD , srpski srednjoskolci su dva puta zaredom zauzeli nisko 41. PISA test pokazuje efikasnost određenog obrazovnog sistema, jer utvrđuje koliko su petnaestogodišnjaci sposobni da praktično primene znanje stečeno u osnovnoj školi. Iako rezultati poslednjeg testiranja iz 2009. Godišnji izveštaji o stanju dece u Srbiji Centra za prava deteta. Program for International Student Assessment. Godišnji izveštaji o stanju dece u Srbiji Centra za prava deteta. Iako smrtnost odojčadi i male dece u Srbiji poslednjih petnaest godina kontinuirano opada, još uvek je viša nego u razvijenim evropskim zemljama, a posebno zabrinjavaju odstupanja koja se beleže u romskoj populaciji. Prema MICS3 istraživanju, stopa smrtnosti odojčadi i dece do 5 godina starosti kod Roma koji žive u romskim naseljima je skoro tri puta viša nego u opštoj populaciji. Iako je zakonom proklamovano da deca do 18. U poslednjih nekoliko godina učinjeni su pomaci u oblasti zakonske regulative koja je relevantna za poboljšanje položaja dece. Porodičnim zakonom propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesima deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, dok je sud, u sporovima za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava, uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta. U postupcima u vezi sa porodičnim odnosima sude specijalizovane sudije, odnosno specijalizovana veća. Za sudije profesionalce je predviđena posebna edukacija iz oblasti prava deteta, dok sudije porotnici treba da se biraju iz redova stručnih lica koja imaju iskustvo u radu sa decom. Ako se dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje pojavi kao stranka u sporu za zaštitu prava deteta ili za vršenje odnosno lišavanje roditeljskog prava, sud je dužan da se stara o tome da dete blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna; da dozvoli detetu da neposredno izrazi svoje mišljenje i da mišljenju deteta posveti dužnu pažnju u skladu sa godinama i zrelošću deteta; da mišljenje deteta utvrdi na način i na mestu koje je u skladu sa njegovim godinama i zrelošću, osim ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesom deteta. Porodični zakon takođe uvodi porodično-pravnu zaštitu protiv nasilja u porodici, a mere koje se izriču u slučaju zanemarivanja i zlostavljanja deteta su usmerene prvenstveno ka nasilniku, a ne, kao ranije, ka detetu. Tendencija je da dete, kada god je to moguće, ostane u svom domu da bi se izbeglo njegovo smeštanje u institucije i da bi drugi roditelj mogao da nastavi da se stara o njemu. Mere se izriču sudskom odlukom, u posebnom postupku koji je hitan. Međutim, iako je učinjen značajan pomak, taj Zakon je propustio da izričito zabrani fizičko kažnjavanje dece. U Srbiji je kažnjavanje dece batinama još uvek prihvatljiv način kažnjavanja i ne smatra se štetnim. Službeni glasnik RS, br. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 31 DECA U SRBIJI § 70. Zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja obezbeđuje i Krivični zakonik Srbije, a obavezu prijavljivanja zlostavljanja i zanemarivanja imaju svi, od ustanova do građana. Kada je reč o seksualnom zlostavljanju dece, nevladine organizacije koje se bave ovim problemom procenjuju da je situacija u Srbiji slična situaciji u drugim zemljama, tj. Broj prijavljenih slučajeva je daleko manji od stvarnog prisustva seksualnog zlostavljanja dece. Prema raspoloživim podacima zlostavljanje u najvećem broju slučajeva, 89,75%, traje više godina, a u preostalim slučajevima više meseci. Zlostavljači su najčešće osobe iz detetovog okruženja — rodbina, komšije, nastavnici, treneri. Izmenama zakona, izjednačeni su obljuba deteta i svaka slična radnja. Za najlakša dela, tzv. Deca u Srbiji žrtve su i drugih oblika nasilja, ali preciznih podataka o razmerama problema nema. Sama deca smatraju114 da je svako dete barem jednom bilo žrtva zlostavljanja. Većina njih veruje da 50% dece preživljava neku vrstu zlostavljanja, odnosno da 10% preživljava teške oblike zlostavljanja. Zabrinjavajući podatak je da još uvek oklevaju da se obrate roditeljima i odgovarajućim službama jer se plaše da im niko neće verovati. Pored toga, deca smatraju da su policija, centri za socijalni rad i škola službe koje treba da učestvuju u zaštiti dece od zlostavljanja, ali su izrazila bojazan da ove službe nisu naklonjene deci i mladima. Porodični zakon nalaže da se briga i zaštita dece bez roditeljskog staranja ostvaruje kad god je to moguće u porodičnoj sredini. Takođe, jedan od osnovnih ciljeva reforme socijalne zaštite je deinstitucionalizacija i razvoj alternativnih oblika dečje zaštite. Broj dece koja žive u institucijama smanjen je za skoro četvrtinu u prethodnih pet godina, dok se beleži porast hraniteljstva115. Međutim, uprkos tome što je obučen veliki broj hraniteljskih porodica, njihova struktura i teritorijalna raspoređenost nije odgovarajuća116. Takođe, broj posebno obučenih hraniteljskih porodica za prihvat dece sa smetnjama u razvoju i dece sa poremećajima u ponašanju je još uvek mali, a trenutno se sprovode intenzivne specijalizovane obuke kako bi se ovaj problem prevazišao117. Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica predstavlja implementaciju više međunarodnih dokumenata118 u nacionalno zakonodavstvo. On predviđa da maloletnim učiniocima krivičnih dela sude posebne sudije, tj. Izveštaj o dečjoj zaštiti u Srbiji, UNICEF, Beograd, 2007, str. Konvencija UN o pravima deteta, Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Standardna minimalna pravila UN za maloletničko pravosuđe, Pravila UN o zaštiti maloletnika lišenih slobode, Smernice UN za prevenciju maloletničke delinkvencije, Standardna minimalna pravila UN za mere alternativne institucionalnom tretmanu, Evropska pravila o društvenim sankcijama i merama, kao i neki drugi dokumenti Saveta Evrope. Takođe, posebna znanja i posebne sertifikate moraju imati i advokati koji se pojavljuju kao branioci ovih lica, tj. U tim postupcima primenjuje se načelo bitnosti. Kada su u pitanju krivične sankcije, precizirano je trajanje i mehanizam kontrole sprovođenja i efekata vaspitnih mera, a kazna maloletničkog zatvora se može primeniti samo izuzetno, i to samo prema starijom maloletnicima 16-18 godina starosti. Pre donošenja ovog zakona, u praksi je postojao problem relativne neodređenosti trajanja vaspitnih mera institucionalnog karaktera, kao i kontrole sprovođenja mera. Lica mlađa od 14 godina ne mogu biti subjekti u krivičnom postupku niti se prema njima mogu izreći krivične sankcije ili mere. Primena ovog zakona znatno je uticala na poboljšanje krivičnopravnog položaja maloletnih lica. Savet ima sve značajniju ulogu u koordinaciji aktivnosti na unapređenju prava deteta, ali još uvek nema sredstava iz budžeta niti odgovarajuću administrativnu službu koja bi podržala rad članova, dok se autoritet Saveta još uvek zasniva na autoritetu samih članova. U okviru skupštinskog Odbora za ravnopravnost polova postojao je Pododbor za prava deteta, a u martu 2009. Ta Radna grupa je sredinom 2010. Mehanizmi intersektorske saradnje su slabi, kao i koordinacija između relevantnih podsistema obrazovanje, socijalna zaštita, pravosuđe, finansije, zdravstvo, unutrašnji poslovi 120. Koordinacija između državnih organa i lokalne samouprave takođe često nije zadovoljavajuća. U Srbiji još uvek ne postoji ombudsman za decu, iako je zakonski predlog da se ta institucija ustanovi ušao u skupštinsku proceduru još 2008. Ipak, u strukturi kancelarije zaštitnika građana jedan zamenik zaštitnika građana je zadužen za prava deteta. Zaštitnik građana je 2010. Zaštitnik prava dece više godina deluje u okviru 119 120 121 Godišnji izveštaji o stanju dece u Srbiji Centra za prava deteta. Savet za prava deteta je izradio Nacionalni plan akcije za decu za period do 2015. NPA sadrži smernice neophodne za poboljšanje prava deteta i baziran je na četiri osnovna principa Konvencije za prava deteta: pravo na život, opstanak i razvoj, najbolji interes deteta, nediskriminacija i participacija, a kao prioritetne oblasti politike prema deci definisani su: smanjenje siromaštva i društvena uključenost dece, kvalitetno obrazovanje za svu decu, bolje zdravlje za svu decu, unapređenje položaja i prava dece sa smetnjama u razvoju, zaštita prava dece bez roditeljskog staranja, zaštita dece od zlostavljanja, zanemarivanja, iskorišćavanja i nasilja, i jačanje kapaciteta države za rešavanje problema dece122. Radi poboljšanja prijavljivanja i registrovanja svih oblika zloupotrebe i zanemarivanja dece, doneti su Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, kao i posebni protokoli o postupanju u zaštiti maloletnih lica od zlostavljanja i zanemarivanja za zaposlene u policiji, pravosuđu, prosveti, zdravstvu i sistemu socijalne zaštite. Vlada Srbije je u decembru 2008. Strategija ima dva osnovna strateška cilja: razvoj bezbednog okruženja za decu i uspostavljanje nacionalnog sistema prevencije i zaštite dece od svih oblika zlostavljanja, zanemarivanja i iskorištavanja. Akcioni plan za sprovođenje Nacionalne strategije za period 2010-2012. Osobe sa invaliditetom u Srbiji § 82. Najpotpunija definicija osobe sa invaliditetom je ona sadržana u Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom124 iz 2006. Postoje i uže definicije u propisima koji uređuju beneficije i kompenzatorna prava, koje su usmerene na procenu oštećenja i naglasak stavljaju na nesposobnosti, i koje su zasnovane na medicinskom modelu pristupa invalidnosti126. U Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, država je osobama sa invaliditetom pružala socijalna davanja, zdravstvenu zaštitu i kompenzatorna prava koja su im u mnogim slučajevima omogućavala relativno udoban život, ali ne i inkluziju. Kategorizacija osoba sa invaliditetom je uvek rađena na osnovu oštećenja, a ne na osnovu 122 123 124 125 126 UNICEF 2007 , op. Službeni glasnik RS, br. Tokom devedesetih, sistem socijalne i zdravstvene zaštite se raspao, a osobe sa invaliditetom su ostale marginalizovane, živeći na samoj granici ili ispod granice siromaštva, suočavajući se sa socijalnom isključenošću i sa otvorenom i prikrivenom diskriminacijom128. Poslednjih godina se intenzivno radilo na izgradnji pravnog okvira koji će omogućiti poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom. Osim pomenutog Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji, između ostalog, obavezuje državne organe da javne objekte i usluge učine dostupnim osobama sa invaliditetom, zabranjuje njihovu diskriminaciju u oblasti radnih odnosa, zdravstva i obrazovanja, i nalaže državnim organima i organima lokalne samouprave da preduzimaju mere za podsticanje njihove ravnopravnosti, od značaja za ovu oblast je i donošenje Zakona o zabrani diskriminacije129 i Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom130. Ipak, položaj osoba sa invaliditetom danas u Srbiji karakteriše niska stopa zaposlenosti 13% prema podacima Svetske banke , nedostatak jednakih mogućnosti u pristupu obrazovanju, fizičkoj sredini i komunikacijama, kao i odgovarajućih službi podrške131. To važi i za položaj dece sa invaliditetom. Osobe sa invaliditetom, u zavisnosti od stepena invalidnosti, pohađaju redovne i specijalne škole. Zbog nedostatka jednakih mogućnosti u pristupu obrazovanju, oni po pravilu imaju lošije obrazovanje od opšte populacije, što kasnije utiče na njihov položaj na tržištu rada i shodno tome na ostale aspekte njihovog života. Prema podacima iz Strategije za smanjenje siromaštva, 50% osoba sa invaliditetom ima samo završenu osnovnu školu ili čak ni to, 10% je završilo specijalne škole, a 7% ima visokoškolsko obrazovanje133. Naime, pošto se te osobe tradicionalno upućuju u posebne škole, a odgovarajućih specijalnih škola nema u većini opština i gradova, dok je za mnoge roditelje neprihvatljivo ili nemoguće da se odvoje od deteta da bi ih poslali u školu u neki drugi grad, oni školovanje svoje dece prekidaju ili čak uopšte ne počinju. Primena novog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja134 treba da doprinese sistematskom i institucionalnom uređenju inkluzivnog obrazovanja u Srbiji. Inkluzija se ne odnosi samo na uključivanje u redovno školovanje dece sa invaliditetom ili sa smetnjama u razvoju, već i na povećanje uključenosti i eliminisanje diskriminacije 127 Ibid, str 9. Službeni glasnik RS, br. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisuje da lica sa smetnjama u razvoju i s invaliditetom imaju pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njihove obrazovne i vaspitne potrebe u redovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja, uz pojedinačnu ili grupnu dodatnu podršku, ili u posebnoj predškolskoj grupi ili školi. Jedan od vidova dodatne podrške deci je i uvođenje ustanove pedagoškog asistenta koji pomaže nastavnicima, vaspitačima i stručnim saradnicima u nastavnim i vannastavnim aktivnostima135. Promena koju ovaj Zakon donosi se pre svega odnosi na pokušaj da se deca sa invaliditetom i sa smetnjama u razvoju što više uključe u redovno školovanje, tj. Puna primena novih mera inkluzivnog obrazovanja u obrazovnom sistemu Srbije zahtevaće brojne i suštinske promene, vreme i angažovanje svih zaposlenih u obrazovnom sistemu, kao i podršku stručne javnosti, sektorskih i stručnih udruženja, roditelja i dece. Tim pre imajući u vidu rezultate jedne fokus grupe136, koji pokazuju da učitelji i roditelji druge dece imaju snažan otpor da se deca sa intelektualnim invaliditetom uključe u redovne škole i predškolske ustanove — oko 16% roditelja je protiv inkluzivnog predškolskog obrazovanja. Stopa nezaposlenosti osoba sa invaliditetom je veoma visoka — 74,5%137, mada je kod Nacionalne službe za zapošljavanje kao nezaposleno prijavljeno samo 20. Zakon o radu izričito zabranjuje diskriminaciju na osnovu invaliditeta član 18 , i to prilikom traženja posla, vezano za uslove rada, obuku i radno osposobljavanje, napredovanje na poslu i prekida radnog odnosa. Zapošljavanje lica sa invaliditetom regulisano je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom139 koji je usvojen u maju 2009. Najvažnije novine koje donosi ovaj Zakon se odnose na obavezu poslodavca da zaposli određen broj osoba sa invaliditetom ili u protivnom mora da plati penale u visini trostrukog iznosa minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio. Međutim, primena ovih odredbi je odložena za godinu dana, tako da još nije moguće pratiti njihove efekte. Osobe sa invaliditetom mogu aplicirati i za sredstva za samozapošljavanje kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Takođe, poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom može dobiti određena sredstva za prilagođavanje radnog mesta potrebama zaposlenog. Međutim, broj osoba sa invaliditetom koje koriste ove mogućnosti nije velik. U Izveštaju o položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji za 2006. Izveštaj o radu Nacionalne službe za zapošljavanje za 2010. Službeni glasnik RS, br. Ne postoje zvanične statistike o broju sudskih postupaka, dok, prema podacima nevladinih organizacija, nijedan od malobrojnih pokušaja da žrtve diskriminacije dobiju sudsku zaštitu nije okončan u korist tužioca140. Nisko obrazovanje, visoka stopa nezaposlenosti i opšte odsustvo jednakih mogućnosti dovode do niske pozicije na lestvici prihoda. Prema istraživanju citiranom u Strategiji za smanjenje siromaštva, 70% osoba sa invaliditetom ima izuzetno niske prihode i može se svrstati u siromašne141. Veliki broj osoba sa invaliditetom ima status invalidskih penzionera, a kompenzatorna prava koje je država dužna da obezbedi nisu dovoljna za život. Dodatna prepreka za ostvarivanje prava i potencijala osoba sa invaliditetom je to što u Srbiji nije razvijen sistem personalnih asistenata142. Ostali servisi koje osobe sa invaliditetom mogu da koriste kako bi živele u zajednici su suštinski namenjeni starijim osobama, a za potrebe osoba sa invaliditetom nisu dovoljni. U Srbiji postoji 20 ustanova za smeštaj osoba sa invaliditetom, i to pre svega za osobe sa intelektualnim invaliditetom, u kojima je smešteno 5365 lica143. Roditelji neretko ostavljaju decu ometenu u mentalnom razvoju odmah po rođenju, često i po savetu lekara, prethodno ih ni ne videvši, tako da ona provedu ceo svoj život u instituciji144. Te institucije su često u lošem stanju i sa nedovoljnim brojem zaposlenih, tako da korisnici koji žive u njima, osim medikamentozne terapije, imaju na raspolaganju vrlo malo drugih sadržaja koji bi pozitivno delovali na njihov napredak. Naime, uz sve pohvale opredeljenju države da poboljša položaj i socijalnu uključenost osoba sa invaliditetom, u izveštaju su iznete i optužbe, praćene fotografijama, da su osobe koje žive u domovima za smeštaj osoba sa intelektualnim invaliditetom izložene postupanju koje nije daleko od mučenja. Osim toga, ne postoji zakonski okvir koji bi sprečio praksu oduzimanja poslovne sposobnosti i stavljanja pod starateljstvo ovih lica. U Srbiji još uvek ne postoje razvijeni alternativni programi vaninstitucionalnog zbrinjavanja osoba sa intelektualnim invaliditetom, a specijalizovano hraniteljstvo je tek u povoju. Porodice sa decom sa invaliditetom često imaju vrlo slabu ili nikakvu podršku da se brinu o svojoj deci, kako u finansijskom smislu jer određene vrste invaliditeta zahtevaju stalno angažovanje roditelja koji zbog toga ne mogu da se zaposle tako i u smislu dostupnosti stručnjaka koji su specijalizovani za određena stanja146. Strategija za smanjenje siromaštva Republike Srbije iz 2003. Vlada Srbije je u decembru 2006. Međutim, ovo savetodavno telo se izuzetno retko sastaje i postoji takoreći samo formalno. Republika Srbija je 2009. Poslednjih godina se u Srbiji pojavio snažan pokret osoba sa invaliditetom, koji zastupa teoriju socijalnog modela pristupa invalidnosti, tj. Te organizacije se u svom radu suočavaju sa istom problemima sa kojima se bori ceo civilni sektor u Srbiji. U našoj zemlji postoji tradicija udruženja i asocijacija osoba sa invaliditetom, koje dobijaju podršku države, a osnovna zamerka se odnosi na činjenicu da država uvažava samo one organizacije koje se baziraju na članstvu i beneficijama, a koje okupljaju invalidna lica sa istom dijagnozom, a ne i one koje se bore za ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom. Nacionalne manjine u Srbiji § 97. Prema popisu iz 2002. U Srbiji još žive Slovaci, Bugari, Rumuni, Rusini, Jevreji, Nemci, Rusi, Česi, Turci, Cincari, Kinezi, Egipćani i Aškalije. Prema Ustavu Srbije iz 2006. Ustav zabranjuje diskriminaciju nacionalnih manjina, garantuje im ravnopravnost u vođenju javnih poslova, kao i pravo na očuvanje posebnosti. Zabrana nasilne asimilacije podrazumeva i zabranu preduzimanja mera koje bi prouzrokovale veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva na područjima gde pripadnici manjina žive tradicionalno u velikom broju. SR Jugoslavija, čija je Republika Srbija sukcesor, je 2002. Iste godine je na nivou tadašnje savezne države donet Zakon o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina150, koji se još uvek primenjuje. Pitanja 147 148 149 150 Službeni glasnik RS — Međunarodni ugovori, br. Službeni glasnik RS, br. Službeni list SRJ, br. Srbija je ratifikovala najvažnije univerzalne i regionalne međunarodne ugovore za zaštitu ljudskih prava, uključujući i prava nacionalnih manjina, među kojima je i Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima. Radi ostvarivanja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma, Ustav omogućava pripadnicima nacionalnih manjina da izaberu svoje nacionalne savete. Rad nacionalnih saveta regulisan je Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina153. Nacionalni saveti154 se biraju na osnovu biračkog spiska koji se vodi za svaku nacionalnu manjinu posebno, na osnovu dobrovoljnog upisa. Izbor se vrši posredno, preko elektorske skupštine, ili direktno, kada se na birački spisak jedne manjine upiše više od 40% od broja građana koji su se na prethodnim izborima izjasnili kao pripadnici te manjine. Prvi izbori za nacionalne savete su održani u junu 2010. Zaštitnik građana, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, NVO i građani su prijavljivali brojne nepravilnosti tokom izbornog procesa, zbog kojih su podnošene i krivične prijave. To se pre svega odnosi na narušavanje dobrovoljnosti upisa u birački spisak. Naime, Instrukcija Ministarstva za ljudska i manjinska prava155 koja je uređivala to pitanje omogućila je da predaju zahteva za upis vrši treće lice bez punomoćja lica koje se upisuje ili nekog drugog dokumenta koji bi mogao da posluži kao potvrda saglasnosti. Pošto Ministarstvo, uprkos upozorenjima, nije otklonilo taj nedostatak, veliki broj građana je upisan u poseban birački spisak na osnovu falsifikovanih potpisa, tj. Nacionalni saveti su konstituisani prema poslovnicima o radu koje je donelo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Za konstituisanje saveta, bilo je potrebno da sednici prisustvuje apsolutna većina izabranih članova, osim Bošnjačkog nacionalnog saveta, za čije konstituisanje se tražilo prisustvo dve trećine izabranih članova, pri čemu je taj uslov postavljen neposredno pre konstitutivne sednice. Pošto je sednicu bojkotovalo više od trećine izabranih članova, Savet je ostao nekonstituisan. Nakon reakcije zaštitnika građana, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je promenu poslovnika obrazlagalo potrebom da se zaštiti volja birača, a ne namerom da se Bošnjaci diskriminišu na nacionalnoj osnovi. Ipak, stekao se utisak da se radilo o nezadovoljstvu Vlade Srbije većinskim sastavom saveta nad kojim nema kontrolu. S obzirom na to da su Romi najveća, ali ujedno i najmarginalizovanija etnička 151 152 153 154 155 Npr. Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o političkim strankama i sl. Izveštaji o ljudskim pravima u Srbiji 1998-2007. Beogradskog centra za ljudska prava. Službeni glasnik RS, br. Podaci o izborima nacionalnih saveta predstavljeni na osnovu Ljudska prava u Srbiji 2010 — pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2011. Instrukcija o postupku upisa u poseban birački spisak nacionalne manjine, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Republike Srbije, br. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 39 NACIONALNE MANJINE U SRBIJI manjina koja živi na teritoriji Srbije, posebnu pažnju ćemo posvetiti opisu položaja romske zajednice u našoj zemlji. Iako prema podacima iz poslednjeg popisa u Srbiji živi 108. Vlada Srbije je potpisala Deklaraciju Dekade inkluzije Roma, i početkom 2005. Ipak, položaj Roma u našoj zemlji je i dalje veoma težak. Romi su izloženi stalnoj diskriminaciji i etnički motivisanim napadima, često žive u lošim uslovima, suočavaju se sa problemom nedostatka ličnih dokumenata i ostalim preprekama za ostvarivanje svojih građanskih i ljudskih prava. Romska zajednica u Srbiji, a posebno Romi koji žive u romskim naseljima, često žive u velikim siromaštvu, što dovodi do socijalne isključenosti. Siromašno je 67% romske dece koja žive u romskim naseljima, a 62% romskih porodica sa decom živi ispod linije siromaštva157. Život u siromaštvu i socijalna isključenost u potpunosti oblikuju dalji život romske dece, od slabe uključenosti u sistem obrazovanja, neadekvatnog pristupa zdravstvenoj zaštiti, ranog stupanja u brak158, neposedovanja veština i znanja za kojima postoji potražnja na tržištu rada i nastavljanja kruga siromaštva. Prema podacima iz popisa iz 2002. Osnovnu školu pohađa 76% romske dece, a završi samo njih 13%159 a prema nekim drugim izvorima taj procenat kreće se između 21 i 37%160. Glavni uzrok slabe uključenosti romske dece u obrazovni sistem je siromaštvo: roditelji s jedne strane ne mogu deci da obezbede odeću i knjige za školu, a sama deca vrlo često moraju da rade kako bi obezbedila osnovna sredstva za život161. Iako je od 2006. Uz činjenicu da mnoga deca u kući i sa roditeljima govore samo romski jezik, to doprinosi lošim rezultatima koje ona ostvaruju na testiranju za osnovnu školu, zbog čega se često smeštaju u odeljenja ili škole za decu sa smetnjama u razvoju, tzv. O prezastupljenosti romske dece u specijalnim školama govori i podatak da oko dve trećine specijalnih škola upisuje više od jednog deteta iz iste porodice. U istraživanju koje je sproveo Institut za otvoreno društvo164 dalje se kaže da i roditelji i đaci često biraju takve škole, jer se u njima osećaju bezbednije. Više od polovine romskih 156 157 158 159 160 161 162 163 164 Raskinuti lanac isključenosti - romska deca u Jugoistočnoj Evropi, UNICEF, Beograd, 2007, str. MICS3 preliminarni rezuiltati — preko 40% Romkinja stupa u brak ili vanbračnu zajednicu u uzrastu od 15 do 19 godina, dok 12% njih živi i braku ili vanbračnoj zajednici sa manje od 15 godina, prema Stanje dece u Srbiji 2006. Siromaštvo i socijalna isključenost dece, UNICEF, Beograd, 2007, str. Roma Education Fund videti: Vlada Republike Srbije 2006 , Nacionalni Milenijumski ciljevi razvoja u Republici Srbiji str. Raskinuti lanac isključenosti: romska deca u Jugoistočnoj Evropi, UNICEF, Beograd, 2007. MICS3 preliminarni rezuiltati, prema UNICEF 2007 , Stanje dece u Srbiji 2006. Siromaštvo i socijalna isključenost dece, UNICEF, Belgrade, str. Romska deca su često loše prihvaćena i od strane vršnjaka iz škole i od strane nastavnika165. Neka deca koja prekinu osnovnu školu kasnije nastavljaju školovanje u školama za odrasle. Na višem nivou obrazovanja učešće Roma opada. Samo 7% romske dece se upisuje u srednju školu, a 0,3% završi višu školu ili fakultet166. U saradnji sa drugim organizacijama, Kancelarija sprovodi program stipendiranja srednjoškolaca romske nacionalnosti u Vojvodini. U prvih sto dana, stipendije je dobilo 156 srednjoškolaca i 27 studenata romske nacionalnosti koji pohađaju škole na teritoriji Vojvodine168. Podrška školovanju romskih đaka je uspešno nastavljena i narednih godina. Građani Srbije nemaju svest o problemu isključenosti Roma. Oni smatraju da se romska deca slabo uključuju u školski sistem zbog siromaštva 30% i obaveza koje im nameću roditelji 34% , dok su sami Romi, kao roditelji, nespremni da sarađuju sa obrazovnim ustanovama kada su u pitanju njihova deca 33% ; 40% ispitanika smatra da je vrlo malo Roma spremno na punu saradnju, dok 20% misli da se ta saradnja svodi na inicijativu obrazovnih i drugih državnih institucija169. U romskoj zajednici, najugroženiji i najisključeniji su oni koji žive u romskim naseljima i raseljena lica sa Kosova i Metohije. Poseban problem za te ljude i značajnu prepreku za ostvarivanje njihovih prava predstavlja činjenica da oni često nisu upisani u matične knjige i knjige državljana, te zbog toga ne poseduju lična dokumenta. I drugi pripadnici romske zajednice trpe sistemsku diskriminaciju u ostvarivanju svojih osnovnih ljudskih prava na socijalnu zaštitu, zapošljavanje i obrazovanje , pošto je uživanje ovih prava uslovljeno prethodnom prijavom prebivališta, što oni ne mogu da dobiju jer žive u nelegalnim naseljima170. Da bi se grad ulepšao za strane turiste i sportiste za Univerzijadu 2009. Romi su na kraju morali da se presele jer nisu imali 165 166 167 168 169 170 Ibid. Godišnji izveštaji o stanju dece u Srbiji Centra za prava deteta. Anketa koju su sproveli Prosvetni pregled i informativna agencija Ipres, Vreme br. O načinu na koji Beograđani neromske nacionalnosti doživljavaju svoje romske sugrađane slikovito govori i to što smo već godinama unazad svedoci protesta stanovnika delova Beograda u kojima je najavljena izgradnja romskih naselja. Osim toga, ova prinudna iseljavanja su predstavljala i povredu prava na slobodu kretanja i nastanjivanja, jer su lica koja nisu imala prijavljeno prebivalište u Beogradu vraćala u opštine svog poslednjeg prebivališta, iako u tim opštinama nisu imali ni posao ni stan iako je to bilo protivno njihovoj volji171. Zakon o zdravstvenoj zaštiti173 iz 2005. Oni imaju pravo na dotirano zdravstveno osiguranje onda kada nisu osiguranici po nekom drugom osnovu. Iako je takvo zakonsko rešenje za pohvalu, zabrinjavaju podaci o zdravstvenom stanju romske dece: stopa smrtnosti odojčadi kod Roma je vrlo visoka, a pothranjenost dece i zaostajanje u razvoju su mnogo učestaliji nego u opštoj populaciji174. Ove probleme deli i neromsko stanovništvo koje živi ispod linije siromaštva. Osim toga, Pravilnikom o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja175, građanima romske nacionalnosti je omogućeno da u postupku izdavanja zdravstvene knjižice umesto dokaza o prebivalištu daju ličnu izjavu o mestu privremenog boravka. Kada govorimo o nasilju, Romi su na meti kako neonacističkih i desničarskih grupa, tako i ostalih građana. Napadi su usmereni kako na pojedince, tako i na čitava romska naselja. Prema podacima Romske partije, napadi na Rome i romska naselja dešavaju se u 171 172 173 174 175 176 Briefing to the UN Committee on the Elimination of Racial Discrimination 78th Session: Serbia, 31. Ljudska prava u Srbiji 2010 — pravo, praksa i međunarodni standardi ljudskih prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2011, str. Službeni glasnik RS, br. Službeni glasnik RS, br. Ti napadi ponekad imaju i smrtne posledice: grupa skinhedsa je 1997. Dragana Maksimovića, beogradskog glumaca, 2001. Iz Romske partije ističu da je broj napada na Rome konstantan, ali da se incidenti na nacionalnoj osnovi danas više prijavljuju zbog većeg poverenja Roma prema državi. Ali, dok u nekim sredinama policija profesionalno i na pravi način reaguje na slučajeve nasilja prema Romima, još uvek su česti slučajevi gde i sami policajci pokazuju rasizam u postupanju prema Romima178. U Srbiji je registrovano nekoliko romskih partija, a na parlamentarnim izborima 2008. Pošto je prostor u kome se muzej nalazi posle godinu dana postao nedovoljan, jedan deo građe je prezentiran kroz virtuelni muzej. Strategija za unapređenje položaja Roma u Srbiji je doneta 2009. Romska populacija u Srbiji je zaista velika, ali se o Romima govori samo u kontekstu siromaštva, nehigijenskih naselja, prošnje i dečjih brakova, dok se vrlo malo zna o romskoj kulturi, istoriji i tradiciji. Iako su tu vekovima, Romi se u Srbiji tretiraju kao došljaci koji tu ne pripadaju i koji, dok su ovde, treba da znaju gde im je mesto. Nevladine organizacije u Srbiji § 118. Moderna društva karakteriše razvijen civilni sektor kao značajan činilac društvene kontrole. Nevladine organizacije u Srbiji nastaju tokom devedesetih godina prošlog veka zbog potrebe da se nadomeste praznine koje su postojale u komunističkom društvenom sistemu ili su nastale njegovim raspadom, kao i da se iniciraju promene i ukaže na nepravilnosti i nedostatke u izgradnji novog društvenog sistema. I danas je teško dekonstruisati neke od tada izgrađenih stereotipa. Iako se očekivalo da će sa promenom klime u društvu 2000. U početku je nova demokratska vlast iskazivala blagonakloniji stav prema pripadnicima civilnog društva. Postepeno počinje da se razvija partnerski odnos između države i nevladinih organizacija, ali ubrzo postaje jasno da su, uz par izuzetaka, komunikacija i saradnja često posledica pritiska međunarodnih donatora, a ne stvarne svesti kako o ulozi i značaju, tako i o ekspertizi i kapacitetima NVO. Pripadnici NVO su i dalje često izloženi uvredama, pretnjama i napadima180. U posebno teškom položaju su organizacije koje se bave suočavanjem sa prošlošću i ratnim zločinima. Ipak, Istraživanje percepcija i stavova javnosti o nevladinom sektoru u Srbiji 2009. Sve je manje onih koji nevladine organizacije vide kao plaćenike i špijune koji rade protiv interesa svog naroda, a više je onih koji ih prepoznaju po dobrom. Odnos vlasti prema civilnom društvu jasno ilustruje situacija sa donošenjem Zakona o nevladinim organizacijama. Iako su sve vlade formirane nakon 2000. U stručnoj javnosti186 se ističe da, iako sam zakon nije loš, on dozvoljava da političke partije i institucije lokalne samouprave osnivaju udruženja. Tome se pribegava i da bi se, pri apliciranju za međunarodne donacije, simulirala saradnja između državnih institucija i nevladinih organizacija, što se često pojavljuje kao uslov za odobravanje sredstava. Osim toga, donošenje novog Zakon o udruženjima nije pratilo donošenje podzakonskih akata koji bi preciznije i adekvatnije uredili finansijsko i poresko poslovanje nevladinih organizacija. Građanske inicijative, Istraživanje percepcija i stavova javnosti o nevladinom sektoru u Srbiji 2009. Službeni glasnik SR Srbije, br. Službeni glasnik SR Srbije, br. Službeni glasnik RS, br. Tokom prethodnih godina, za registrovanje udruženja građana u Srbiji bila su nadležna različita ministarstva: Ministarstvo unutrašnjih poslova, savezno Ministarstvo pravde, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Državne zajednice Srbije i Crne Gore i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu Srbije. Po novom Zakonu o udruženjima, registraciju nevladinih organizacija vrši Agencija za privredne registre. Upis u registar udruženja je dobrovoljan, ali predstavlja uslov za sticanje statusa pravnog lica. S obzirom na to da je rok za upis u registar 22. Do isteka tog datuma, o broju nevladinih organizacija u Srbiji možemo govoriti na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku, prema kojima je u Srbiji 31. Poreski propisi od značaja za rad nevladinih organizacija u Srbiji nisu konzistentni i u nekim delovima su restriktivni. Zakonska regulativa je neujednačena i kada su u pitanju poreske olakšice za NVO. Kada govorimo o stopi poreza i doprinosa na isplaćene honorare, nevladine organizacije se tretiraju kao preduzeća, tj. Dugo očekivani Zakon o volontiranju191 je stupio na snagu šest meseci nakon što je usvojen sredinom 2010. Međutim, nevladine organizacije ovaj Zakon ocenjuju kao prenormiran, ističući da neke njegove odredbe otežavaju angažovanje volontera i rad organizacija civilnog društva u Srbiji192. Poseban problem predstavljaju različita i protivrečna tumačenja važećih zakona koji regulišu finansijsko poslovanje. Naime, u jesen 2006. Naime, nadležni poreski organi su pomenuti član tumačili kao obavezu nevladinih organizacija da na sve donacije, koje se u ovom slučaju posmatraju kao poklon, plaćaju dodatni porez na imovinu194. Nepotrebno je napominjati kako je ovo novo tumačenje starog propisa dovelo u veoma nepovoljan položaj nevladine organizacije kojima je nadležni poreski organ izdao rešenje na porez na poklon, i to retroaktivno za 2005. Tako se u novembru 2006. Pravna lica u Srbiji — stanje 30. Predstavljanje novog Zakona o volontiranju u Novom Sadu 27. Službeni glasnik RS, br. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 45 NEVLADINE ORGANIZACIJE U SRBIJI da u roku od 15 dana retroaktivno plati porez na sve donacije primljene tokom 2005. Iako donacije koje primaju NVO nisu pokloni, jer se primaju na osnovu dvostranog ugovora koji precizira aktivnosti za čiju realizaciju se primljena sredstva moraju potrošiti, AŽIN je bio primoran da plati ovaj porez, jer bi im u protivnom bili blokirani računi i time u potpunosti onemogućen rad. Na kraju, mreža FENS je 1. Zakona o porezima na imovinu. Ni Zakon o porezu na dodatu vrednost198 ne predviđa nikakve olakšice za lokalne nevladine organizacije. Naime, prema članu 8 ovog Zakona, poreskim obveznikom se smatra lice koje samostalno obavlja promet dobara i usluga u okviru obavljanja delatnosti. Delatnost iz stava 1 ovog člana je trajna aktivnost proizvođača, trgovca ili pružaoca usluga u cilju ostvarivanja prihoda. Zakon o porezu na dodatu vrednost ne smatra NVO poreskim obveznicima zato što ne obavljaju delatnost radi ostvarivanja prihoda član 25 Zakona. NVO prikupljaju sredstva za svoj rad putem donacija, poklona i slično, ali snose troškove poreza na dodatnu vrednost na taj način što je, prilikom kupovine dobara i usluga, vrednost PDV-a sadržana na fakturama dobavljača. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu, Službeni glasnik RS, br. Službeni glasnik RS, br. Podaci o trošenju ovih sredstava su prikupljeni na osnovu zahteva za dostupnost informacija od javnog značaja koji su upućeni na adrese 166 opština i gradova, mada njih 28 nije odgovorilo u zakonskom roku. Najveći pojedinačni dobitnik budžetskih sredstava iz ove linije 481 je Srpska pravoslavna crkva, a sledeći je Crveni krst koji dobija upola manje. Pošto su četiri velike grupe koje se finansiraju iz linije 481 svake godine u predlogu budžeta koji usvaja skupština Srbije predstavljene zbirno — kao linija 481, nije moguće tačno uvideti koliko je Vlada Srbije namenila kojoj pojedinačnoj grupaciji. To je moguće saznati tek po završetku budžetske godine, kroz informacije o izvršenju budžeta. Smatrajući da bi razdvajanjem tih grupa korisnika u posebne budžetske linije bila obezbeđena veća transparentnost budžetskog procesa i bolji uvid u trošenje sredstava poreskih obveznika, Centar za razvoj neprofitnog sektora je dva puta uputio takvu inicijativu Ministarstvu finansija — 2007. Iz odgovora Ministarstva finansija nije moguće utvrditi da li ta inicijativa može biti usvojena ili ne, dok se nijedan član skupštinskog odbora po tom pitanju nije izjasnio. Republika Srbija teži članstvu u Evropskoj uniji. Može se reći da smo tek na početku tog puta i da mnogo toga mora da se reformiše i promeni u našoj zemlji kako bi ona postala jedna moderna i snažna demokratija koja poštuje ljudska prava svojih građana i građanki, koja sve svoje građane i građanke tretira jednako i inkluzivno, koja ulaže u svoju decu, koja priznaje i svesno snosi posledice svojih grešaka iz prošlosti. Uloga civilnog društva je da pomogne, između ostalog i tako što će vršiti pritisak na državu kad primeti da postoji opasnost od skretanja sa puta. Ali pre svega toga, civilno društvo u Srbiji mora da se izbori za svoj formalni status i priznanje svoje uloge, i iznad svega za svoju nezavisnost. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 47 TRGOVINA LJUDIMA KAO GLOBALNI FENOMEN II. Trgovina ljudima kao globalni fenomen § 130. Trgovina ljudima je globalni fenomen koji pogađa zemlje u političkoj i ekonomskoj tranziciji, nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju, zemlje u ratu i postkonfliktne zemlje, koje se pojavljuju kao zemlje porekla i tranzita žrtava, kao i ekonomski razvijenije zemlje, koje se pojavljuju kao zemlje destinacije. Takođe, ekonomska razvijenost i bogatstvo zemlje destinacije se ne mogu posmatrati nezavisno od situacije u zemlji porekla. Ne postoje pouzdani i sveobuhvatni podaci o veličini problema trgovine ljudima, ali procene koje daju međunarodne organizacije i neke nacionalne agencije mogu poslužiti kao dobar pokazatelj. Prema procenama Ujedinjenih nacija 700. Američki Stejt department ovu brojku procenjuje na 900. U Izveštaju Međunarodne organizacije rada za 2005. Unicef procenjuje da 1,2 miliona dece svake godine postanu žrtve trgovine ljudima204. Iako dominira uverenje da samo žene i deca mogu biti žrtve trgovine ljudima, istina je da žrtva može biti svako. Trgovina ljudima se smatra jednom od tri najprofitabilnije kriminalne aktivnosti, uz trgovinu drogom i ilegalnu trgovinu oružjem. O njoj se najčešće govori kao o visoko profitabilnom i nisko rizičnom kriminalu jer se procenjuje da se zarade trgovaca ljudima kreću u rasponu od nekoliko milijardi do 60 ili čak 500205 milijardi dolara godišnje, a, statistički posmatrano, veoma mali broj njih završi na sudu i bude osuđeno na visoke zatvorske kazne. Cilj trgovine ljudima je ostvarivanje profita kroz eksploataciju, bilo da se radi o seksualnoj eksploataciji, prinudnom radu, prinudnom prosjačenju, prinudi na vršenje krivičnih dela, ilegalnom usvojenju, prinudnim brakovima, trgovini organima li nekom drugom obliku. Jedan od uobičajenih stereotipa je da trgovci ljudima svoje žrtve izlažu isključivo seksualnoj eksploataciji, te da su samo žene i devojčice ugrožene, a zanemaruju se drugi oblici eksploatacije, kao što je radna eksploatacija, čije su žrtve najčešće muškarci. Trgovina ljudima funkcioniše na principu ponude i potražnje. S druge strane, u eri globalizacije, u razvijenijim i bogatijim zemljama206 postoji rastuća potražnja za jeftinim proizvodima, jeftinim radom, jeftinim uslugama. Nije nevažno da je XX vek bio vek brojnih oružanih sukoba i međunarodnih mirovnih operacija, što s jedne strane govori o postojanju velike potražnje za seksualnim uslugama gde god su stacionirane vojne trupe, a s druge, o nepostojanju institucija i kolapsu sistema u zemljama u kojima do konflikta dolazi, što pogoduje nesmetanom razvoju svake vrste kriminala, uključujući i trgovinu ljudima. Organizovane kriminalne grupe su našle svoj interes i mogućnost ostvarivanja ogromnih zarada u povezivanju takve ponude i potražnje. Osim društveno-ekonomskih okolnosti koje pogoduju razvoju trgovine ljudima, postoje i drugi uzroci koji neku državu ili region mogu učiniti pogodnom za vrbovanje žrtava, od prirodnih katastrofa do strogih viznih i imigracionih propisa razvijenih zemalja. U zemlju trajne ili privremene destinacije žrtva ulazi legalnim putevima, koristeći sopstvena ili falsifikovana dokumenta, ili kroz krijumčarske kanale. Ona saznaje šta će morati da radi i šta se od nje očekuje najčešće tek kad stigne na odredište, mada eksploatacija ponekad počinje i u fazi tranzita. Trgovac žrtvu kontroliše tako što joj oduzima lična dokumenta, drži je u izolaciji, a njeno kretanje se strogo kontroliše. On koristi nasilje, ucene i zastrašivanja, a pretnje se ne odnose samo na žrtvu nego i na članove njihove porodice. Često se podstiče stvaranje zavisnosti od droge i alkohola kako bi se slomio žrtvin otpor i osigurala njena puna poslušnost. Osim toga, žrtva se drži u stalnom strahu od mogućih posledica ako pobegne i prijavi se policiji, pre svega u uverenju da je ona sama počinilac krivičnog dela i da je i sama policija korumpirana i u sprezi sa trgovcima. Čest način kontrole je dužničko ropstvo. Naime, žrtvi se predoče troškovi koje je trgovac imao da bi ona došla u zemlju destinacije, koji su uvećani za iznos kamate i troškova života, a ona se drži u uverenju da čim isplati taj iznos može da povrati svoju slobodu. Žrtva je primorana da radi po ceo dan bez odmora, oduzima joj se cela ili najveći deo zarade, nema pravo da se žali na uslove rada, u zavisnosti od vrste eksploatacije ima radnu normu koju mora da dostigne, inače ne dobija hranu ili biva kažnjena. Količina novca koju žrtva eventualno dobija od trgovca za svoj prinudni rad nije od značaja kada se određena situacija identifikuje kao trgovina ljudima, sve dok su prisutni ostali elementi koji ukazuju na eksploataciju. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 49 TRGOVINA LJUDIMA U SRBIJI § 137. Žrtve najčešće izlaze iz lanca trgovine ljudima zahvaljujući policijskim akcijama, uz pomoć klijenta ili trećeg lica, nešto ređe bekstvom ili ih sam trgovac pušta nakon što proceni da više ne mogu da mu donesu zaradu, te da zbog lošeg psiho-fizičkog stanja ne predstavljaju nikakvu opasnost za njega. Ipak, najveći procenat žrtava trgovine ljudima nikada ne izađe iz lanca eksploatacije ili, ako izađe, ostane van sistema pružanja pomoći. Trgovina ljudima je složen problem, a različiti akteri se bore protiv njegovih različitih aspekata. U javno-pravnom i strateškom smislu, nijedna ozbiljna država ne sme da dozvoli porast organizovanog kriminala na svojoj teritoriji, jer je praćen ekonomskom destabilizacijom zbog povećanog pranja novca, porastom korupcije u javnom sektoru, političkom korupcijom, gubitkom kontrole nad prelaskom državne granice i slično, što kao krajnju posledicu ima kupovinu političke moći i stvaranje kriminalne države. Međutim, ne manje važan aspekt, aspekt na kome civilno društvo insistira, a države su često sklone da ga zanemare, je činjenica da trgovina ljudima predstavlja oblik najtežeg kršenja ljudskih prava žrtava. Osim kršenja ljudskih prava koje žrtve doživljavaju tokom eksploatacije, situacija se za njih u tom smislu vrlo malo menja i kada uspeju da izađu iz lanca trgovine ljudima. Tokom procesa oporavka i re integracije, koji je dug, naporan i neizvestan, žrtva se susreće sa predrasudama i nerazumevanjem okoline i institucija, i često je izložena sekundarnoj viktimizaciji od strane onih čija je dužnost da joj pruži pomoć i zaštitu. Iako se čini da se radi o novom problemu koji se pojavio nedavno, činjenica je da je trgovina ljudima fenomen koji je u različitim oblicima prisutan i tolerisan kroz čitavu ljudsku istoriju. Na kraju XX veka on doživljava procvat u Evropi zahvaljujući velikim društvenopolitičkim promenama koje su se tokom devedesetih godina dogodile u Istočnoj Evropi. Ratovi koji su vođeni na teritoriji bivše Jugoslavije samo su doprineli razvijanju bezbedne tranzitne rute za trgovce, koja je često bila i mesto privremene eksploatacije žrtava. Već na samom početku XX veka međunarodna zajednica je osetila potrebu da se ovakva praksa zabrani na međunarodnom nivou207. U članu 4 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, koju je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila 1949. Usledili su drugi međunarodni sporazumi i konvencije u kojima se zabranjuju prakse koje mogu biti vezane za trgovinu ljudima, da bi 2000. Nedostaci koje Protokol ima u oblasti zaštite prava žrtava trgovine ljudima su ispravljeni u Konvenciji Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima iz 2005. Trgovina ljudima u Srbiji § 141. Trgovina ljudima se u regionu Zapadnog Balkana pojavila krajem osamdesetih godina prošlog veka i bila je prisutna tokom cele decenije devedesetih, iako su organizovani napori za suzbijanje ovog problema i izgradnja nacionalnog sistema za upućivanje u Republici Srbiji uspostavljeni tek pre desetak godina. Naime, tadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija izdvajala se od ostalih komunističkih zemalja u regionu po višem ekonomskom standardu, kao i po većoj otvorenosti prema Zapadu. Zbog toga je SFRJ osamdesetih godina bila veoma privlačna za žene iz istočnoevropskih država. U tom periodu Srbija u najvećoj meri bila zemlja krajnje destinacije žrtava trgovine ljudima. Međutim, situacija se početkom devedesetih godina značajno promenila. Raspad zemlje, ekonomski slom sistema, oružani sukobi, dolazak stranih vojnih trupa, uslovili su porast broja žrtava trgovine ljudima, pri čemu je Srbija bila prevashodno zemlja tranzita. Zbog povoljnog geografskog položaja, teritorija Srbije je bila pogodna za tranzit žrtava iz Bugarske, Moldavije, Rusije i Ukrajine ka Bosni, odakle su dalje odlazile u Italiju, Španiju, Francusku, ili ka Kosovu i Makedoniji, odakle su prebacivane u Grčku i dalje ka zemljama Bliskog istoka. Nesporno je da je Srbija u tom periodu postala u velikoj meri i zemlja porekla žrtava trgovine ljudima. Loša ekonomska situacija, iskazana kroz porast nezaposlenosti i siromaštva, i izmenjeni društveni odnosi koji su doveli do jačeg marginalizovanja žena, opšteg porasta nasilja, naročito nasilja u porodici, i feminizacije siromaštva, postaju značajni uzroci migracije, pre svega ženskog dela stanovništva. U potrazi za poslom u inostranstvu, žene prihvataju poslovne ponude ljudi iz svoje okoline prijatelja, poznanika, komšija, rođaka, itd. Umesto na očekivanom poslu, veliki broj njih je završio u prinudnoj prostituciji, često čak i ne napuštajući region. Poslednjih godina se vrbovanje žrtava često vrši uz pomoć modernih tehnologija. Američki Stejt department je u svom Izveštaju o trgovini ljudima 2001. Godinu dana kasnije, Srbija je prešla u Grupu 2, ali je već u izveštaju iz 2004. Kako 208 209 Zakon o potvrđivanju Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola, Službeni list SRJ međunarodni ugovori, br. Zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, Službeni glasnik RS - međunarodni ugovori, br. Od Izveštaja iz 2005. Kada govorimo o rasprostranjenosti problema trgovine ljudima u Srbiji, teško je doći do preciznih podataka o broju identifikovanih žrtava ili lica kojima je pružena pomoć, ne samo zato što je siva brojka u sferi trgovine ljudima velika211, već i zbog prirode aktera koji objavljuju podatke. Ne iznenađuje činjenica da se broj žrtava ne podudara, jer, osim što ne postoji jedinstven kriterijum na osnovu koga se određuje da li je neko žrtva trgovine ljudima ili ne, raspoloživi podaci se ne odnose na isti vremenski period. Osim toga, akteri koji imaju podatke se s obzirom na delokrug svog rada ne susreću uvek sa istim žrtvama trgovine ljudima. S druge strane, jedan broj žrtava je prošao kroz više organizacija i institucija i svaka ih je registrovala posebno. Kako poređenje pojedinačnih predmeta nikada nije izvršeno, može se očekivati da su preklapanja velika. Kada govorimo o stranim državljankama, 70% nije imalo validne putne isprave, IOM procenjuje da je manje od polovine od 70% žena koje nisu imale validna dokumenta prilikom provere bilo upućeno na neki od IOM-ovih programa. Od stranih državljanki identifikovanih žrtava trgovine ljudima procene idu do 35% od ukupnog broja stranih državljanki žrtava trgovine ljudima , samo 5-7 % dobije neku vrstu dugoročne pomoći i podrške u procesu repatrijacije. Podaci pribavljeni od Službe za potrebe ASTRA E Biltena. Ta organizacija ne prima žrtve trgovine ljudima u svoja skloništa od oktobra 2010. Podaci dobijeni od organizacije za potrebe godišnjih ASTRA E Biltena; taj broj obuhvata i decu žrtava koja su sa svojim majkama boravila u Skloništu. Ako nije drugačije navedeno, u daljem tekstu izneti podaci o žrtvama i trendovima su podaci ASTRA SOS telefona. Za detaljniju analizu videti statistiku ASTRA SOS telefona - Prilog br. Srbija je zemlja porekla, tranzita i destinacije žrtava trgovine ljudima, uz porast interne trgovine ljudima217, što je doprinelo boljoj vidljivosti domaćih državljanki i državljana među žrtvama, tj. Među identifikovanim žrtvama preovlađuju domaće državljanke i državljani. Od celokupnog broja žrtava koje je ASTRA identifikovala, 75% su bili državljanke i državljani Srbije. Prema podacima ASTRE, kao i prema podacima Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, 2008. Sva deca koje je ASTRA identifikovala i kojima je pružala pomoć od 2007. Dok je u 2002-2003. Posmatrano na nivou celog analiziranog perioda 20022010 , deca čine čak 38% od ukupnog broja identifikovanih žrtava trgovine ljudima. Uprkos tome, u Srbiji još uvek ne postoje posebni programi i mere postupanja sa decom žrtvama trgovine ljudima. Deca dobijaju istu pomoć kao i punoletne žrtve, dele sklonište sa njima i prolaze kroz isti tretman ili se smeštaju u prihvatilišta za zlostavljanu decu, gde ne dobijaju specijalizovanu pomoć. Trgovina ljudima je nesporno rodni problem. Većinu žrtava trgovine ljudima u Srbiji čine žene i devojčice 88,6% prema podacima ASTRE i Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima izložene seksualnoj eksploataciji, mada se beleži porast eksploatisanih osoba muškog pola. ASTRA je identifikovala prvog muškarca koji je bio žrtva trgovine ljudima 2004. Odrasli muškarci su žrtve radne eksploatacije, najčešće na gradilištima u inostranstvu. Zbog kulturoloških razloga patrijarhalno društvo ne ohrabruje muškarce da se prepoznaju i priznaju da su žrtve , načina eksploatacije eksploatacija u građevinskoj industriji često obuhvata ogroman broj žrtava i nejasnih procedura za identifikaciju, kod trgovine muškarcima se često identifikuje znatno manje žrtava od stvarnog broja oštećenih u konkretnom slučaju. Zbog jednog slučaja radne eksploatacije iz 2009. Osim seksualne i radne eksploatacije, prisutni su, mada u manjoj meri, i ostali oblici eksploatacije žrtava trgovine ljudima — prinudna prošnja, prinudni brak, prinuda na vršenje krivičnih dela, nelegalno usvojenje. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 53 AKTIVNOSTI I MEHANIZMI REALIZOVANI U SRBIJI U CILJU SUZBIJANJA TRGOVINE LJUDIMA § 152. Nesporno je da državne institucije danas prihvataju činjenicu da trgovina ljudima nije pojava koja isključivo pogađa strane državljane, već oblik organizovanog kriminala koji pogađa sve bez obzira na pol, uzrast, državljanstvo ili nacionalnu pripadnost. Sličan trend je primećen i u drugim zemljama. Aktivnosti i mehanizmi realizovani u Srbiji u cilju suzbijanja trgovine ljudima § 153. Državni organi Srbije i Crne Gore uvrstili su problem trgovine ljudima među svoje političke prioritete posle promene političke klime 2000. Tome su doprineli i podrška i pritisak visokih međunarodnih tela219. Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i prateći protokoli su potpisani i ratifikovani 2001. Iste godine je, u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, imenovan i prvi nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima zamenik načelnika Uprave granične policije 221. Ubrzo je formiran i Republički tim za borbu protiv trgovine ljudima222 kao forum za saradnju vladinih, nevladinih i međunarodnih aktera223. Iako se Republički tim često u Srbiji navodi kao dobar primer međusektorske saradnje, još uvek ne postoje formalni dokumenti koji regulišu mandat Tima niti prava i dužnosti njegovih članova. Trgovina ljudima je kao krivično delo uvedena u Krivični zakon Republike Srbije kroz član 111b u aprilu 2003. Savet za borbu protiv trgovine ljudima Vlade Srbije osnovan je odlukom Vlade Srbije krajem decembra 2004. Članovi Saveta su: ministar unutrašnjih poslova kao predsednik saveta, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, ministar pravde, ministar zdravlja, ministar prosvete i sporta i pomoćnik ministra finansija. Savet je formiran sa ciljem da koordinira nacionalne i regionalne aktivnosti u borbi protiv trgovine ljudima, razmatra izveštaje relevantnih tela međunarodne zajednice, zauzima stavove i predlaže mere za sprovođenje preporuka dobijenih od strane međunarodnih tela. Radna grupa Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, Savet Evrope, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, Ujedinjene nacije. Zakon o potvrđivanju Konvencije UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i pratećih protokola Službeni list SRJ — Međunarodni ugovori, br. Prvi osnivački sastanak Republičkog tima za borbu protiv trgovine ljudima je održan 30. Program rada Republičkog tima je usvojen 17. Centralna operativna tačka u nacionalnom mehanizmu za upućivanje je Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima u daljem tekstu Služba. Služba je formirana u martu 2004. Osnovna uloga Službe je da bude koordinacioni centar u procesu pružanja i organizovanja svih vidova pomoći žrtvama trgovine ljudima, ali sama ne pruža direktnu pomoć niti samostalno može da izvrši identifikaciju žrtava trgovine ljudima. U okviru Službe je jedno vreme postojao i Mobilni tim, čiji je osnovni zadatak bio da izvrši prvu procenu potencijalne žrtve i njenih potreba. Članovi Mobilnog tima su bili predstavnici Ministarstva za socijalna pitanja i nevladinih organizacija ASTRA i Savetovalište protiv nasilja u porodici. Služba zapošljava dve osobe koje su nadležne za celu teritoriju Srbije. Pošto njena uloga i mandat nisu jasno definisani, Služba ponekad — posebno kada ima finansijska sredstva - pruža i direktnu pomoć žrtvama trgovine ljudima. Vlada Republike Srbije je, uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji, u decembru 2006. Nacionalni akcioni plan za sprovođenje Strategije u periodu 2009-2011. Iako je i ranijih godina bilo pokušaja, Akcioni plan je izrađen po hitnom postupku tek kada je to postalo neophodno radi liberalizacije viznog režima sa Evropskom unijom. To je i razlog zašto je tako značajan dokument donesen ne vodeći računa o budžetskoj dinamici, pa su za 2009. Na istom talasu ispunjenosti zahteva za viznu liberalizaciju je ratifikovana i Konvencija Saveta Evrope za borbu protiv trgovine ljudima. Sastavni deo ovog dokumenta čine Smernice za standardne operativne postupke postupanja sa žrtvama trgovine ljudima228. Iako bi ove smernice trebalo da osiguraju bezbedno upućivanje i zaštitu žrtva kako interne, tako i međunarodne trgovine ljudima i iako bi trebalo da ih svi relevantni akteri koriste tokom identifikacije, pružanja pomoći i zaštite, 226 227 228 Strategija je objavljena u Službenom glasniku RS, br. Više o Strategiji videti u analizi člana 9. Nastale na bazi Smernica za transnacionalni mehanizam upućivanja Međunaordnog centra za razvoj migracionih politika ICMPD. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 55 AKTIVNOSTI I MEHANIZMI REALIZOVANI U SRBIJI U CILJU SUZBIJANJA TRGOVINE LJUDIMA ove Smernice su usvojene na netransparentan i neparticipativan način, dok akteri koji bi trebalo da ih koriste u svom radu nisu u potpunosti obavešteni kako bi čitav proces trebalo da funkcioniše. Specijalizovanu direktnu pomoć žrtvama trgovine ljudima u Srbiji trenutno pružaju samo dve nevladine organizacije, koje rade prvenstveno zahvaljujući stranim donacijama. Centri za socijalni rad nisu specijalizovani za pružanje pomoći žrtvama trgovine ljudima, ali postoji tendencija njihove specijalizacije, dok je njihovo učešće obavezno kad god se radi o deci žrtvama trgovine ljudima. U Srbiji ne postoji protokol za postupanje sa žrtvama trgovine ljudima, procedura je prilično nejasna, a veći broj predstavnika institucija nije upoznat sa postojanjem Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, kao ni sa njenim nadležnostima. Praksa pokazuje da u Republici Srbiji identifikaciju žrtava, u najvećem broju slučajeva, još uvek vrši policija, dok Služba uglavnom potvrđuje tu primarnu identifikaciju, često bez kontakta sa žrtvom. Nisu retki slučajevi pritiska, posrednog ili neposrednog, na žrtve trgovine ljudima da se pojave kao svedoci u sudskim postupcima. Period refleksije se u praksi najčešće ne poštuje, dok se procena rizika, odnosno ugroženosti žrtava veoma retko sprovodi. Takođe, od izuzetnog je značaja uraditi evaluaciju i procenu kvaliteta pružanja pomoći žrtvama trgovine ljudima, kako vladinih, tako nevladinih i međunarodnih organizacija. U budućnosti je neophodno raditi na povećanju kvantiteta usluga koje se nude žrtvama, ali i na poboljšanju kvaliteta postojećih. Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima poseduje bazu podataka u kojoj čuva podatke o žrtvama sa kojima je imala kontakt od svog osnivanja. Kaznena politika za krivično delo trgovine ljudima je, uz nekoliko izuzetaka, prilično blaga. Nikada nije ispitivana veza korupcije predstavnika državnih organa i trgovine ljudima u konkretnim slučajevima. Problem postoji i kod parničnih postupaka za naknadu štete žrtvama trgovine ljudima. Još uvek ne postoje dovoljno razvijeni i održivi programi re integracije i socijalne inkluzije žrtava trgovine ljudima. Nakon izlaska iz lanca eksploatacije, žrtve su ograničene 229 230 Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Službeni list SRJ, br. Problem je još veći kada se radi o stranim državljankama koje su svedočile u krivičnim postupcima u Srbiji, a zatim su repatrirane u svoju matičnu zemlju, te su izložene dodatnim troškovima puta i smeštaja, kao i rizicima za sopstvenu bezbednost, ukoliko žele da ostvare svoje pravo na naknadu štete. Da bi se uspešno borili protiv ovog specifičnog oblika nasilja, nužno je da se država odlučno i sistematski uključi u iskorenjivanje siromaštva i uključivanje marginalizovanih kategorija stanovništva. Takođe, moramo biti svesni da trgovina ljudima ne bi postojala u tako širokom obimu bez korupcije. Upravo iz ovih razloga, suočavanje sa osnovnim uzrocima koji dovode do trgovine ljudima, a to su pre svega siromaštvo i nedostatak mogućnosti, diskriminacija, nasilje nad ženama, korupcija i organizovani kriminal, spadaju u prioritete kada govorimo o suzbijanju trgovine ljudima. Ono što ASTRU kao nevladinu organizaciju naročito zabrinjava je da se trgovina ljudima i dalje ne posmatra kao oblik najgrubljeg kršenja ljudskih prava. Praksa nam pokazuje da se ljudska prava žrtava krše i posle njihovog izlaska iz lanca trgovine ljudima. Ovde imamo u vidu rad kako vladinih, tako i nevladinih i međunarodnih organizacija. Zato je generalna edukacija svih aktera koji rade na ovom problemu u Srbiji, o ljudskim pravima zagarantovanim međunarodnim konvencijama i njihovoj primeni, od suštinskog značaja za kvalitetan budući rad. Nesporna je činjenica da nevladine organizacije koje rade na borbi protiv trgovine ljudima u Srbiji prolaze kroz svojevrsnu krizu i da ih treba podržati i osnažiti da istraju u svojoj nezavisnosti, da objektivno i kritički sagledavaju situaciju. Ovo je od ključne važnosti, jer su upravo NVO te koje će u budućnosti, i kada Srbija bude država koja će potpunosti ispunjavati međunarodne standarde, imati obavezu da prate poštovanje ljudskih prava, kao i da rade na njihovom stalnom unapređivanju. Bez jakog i razvijenog civilnog sektora ne možemo govoriti o demokratskoj državi kao garantu ljudskih prava. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 57 KAKO SE BAVITI PROBLEMOM TRGOVINE LJUDIMA: OBAVEZE DRŽAVA U SVETU I EVROPI III. PROTOKOL ZA PREVENCIJU, SUZBIJANJE I KAŽNJAVANJE TRGOVINE LJUDSKIM BIĆIMA, NAROČITO ŽENAMA I DECOM i KONVENCIJA SAVETA EVROPE O BORBI PROTIV TRGOVINE LJUDIMA III. Do pre jedanaest godina, jedna od glavnih prepreka u suočavanju sa problemom trgovine ljudima bila je nedostatak međunarodnog konsenzusa o definiciji ovog pojma. Iako je to predstavljalo veliki korak napred, još uvek postoje mnogi problemi u vezi sa definicijom samog pojma. Štaviše, uprkos intenzivnom lobiranju nevladinih organizacija, protokol nije uspeo da obezbedi jaku zaštitu žrtvama trgovine ljudima. Konvencija koja se oslanja na Palermo protokol UN, ali ima više da ponudi žrtvama trgovine ljudima jeste Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima. U ovom članku će prvo biti reči o Protokolu UN, sa fokusom na definiciji termina, nakon čega sledi rasprava o Evropskoj Konvenciji o trgovini ljudima, a posebno o odredbama koje su bitne za žrtve trgovine ljudima. To je rezultat pregovora između više od 100 zemalja i jedan je od tri protokola koji dopunjava Konvenciju UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala231. Značajno je da konsenzus nije postignut pomoću nekog instrumenta ljudskih prava, već u kontekstu kontrole kriminala i granica. Palermo protokol i Konvencija su, pre svega, instrumenti za sprovođenje zakona čija je svrha da unaprede prekograničnu saradnju vlada i da osiguraju da sve zemlje imaju adekvatne zakone za borbu protiv te vrste kriminala. Matična Konvencija stupila je na snagu 29. Protokol o vatrenom oružju usvojen je 2001. Protokol UN o trgovini ljudima sastoji se od tri instrumenta: samog Protokola, relevantnih odeljaka matične Konvencije, kao i Interpretativnih beležaka Travaux Preparatoires koje predstavljaju objašnjenja pojedinih odredaba Protokola232. On sadrži odredbe o kriminalizaciji trgovine ljudima i prekograničnoj saradnji, kao i o prevenciji i zaštiti žrtava. Važnu prekretnicu predstavlja to da Protokol po prvi put povezuje trgovinu ljudima sa sporazumima o ljudskim pravima koji se odnose na prinudni rad, ropstvo, prakse slične ropstvu i servitut, i ne tretira ih kao odvojene i različite kategorije kršenja ljudskih prava. Rezultat toga je šire shvatanje trgovine ljudima i aktiviranje niza već postojećih ljudskih prava i instrumenata radi hvatanja u koštac sa prisilnim radom i posledicama trgovine ljudima koje podsećaju na ropstvo. Međutim, suprotno konvencijama o prisilnom radu i ropstvu, UN Protokol stavlja akcenat na način na koji ljudi dolaze u situaciju da budu eksploatisani, tj. Nema razloga da se prave razlike između žrtve trgovine ljudima, krijumčarenog lica, ilegalnog migranta ili zakonitog građanina koji je prinuđen na prisilni rad ili se nalazi u uslovima sličnim ropstvu. To je u skladu sa najvažnijim konvencijama i sporazumima o ljudskim pravima koji jasno zabranjuju takve zloupotrebe. U praksi, ta razlika često vodi do diskriminatornih mera, kojima se nekim kategorijama ljudi uskraćuje ostvarivanje slobode kretanja i prava na samostalno izdržavanje, jer mogu da postanu žrtve trgovine ljudima npr. Prema mišljenju suda, trgovina ljudima spada u okvir člana 4 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji zabranjuje ropstvo, servitut i prinudni rad, bez potrebe da se odredi na koji od ta tri tipa zabranjenenog ponašanja se odnosi. Izveštaj Grupe eksperata za borbu protiv trgovine ljudima, 22. U njoj se ljudska bića tretiraju kao roba koja se kupuje i prodaje i primoravaju se na prinudni rad, često za malu ili nikakvu platu, obično u industriji seksa, ali i drugde. Trgovina ljudima podrazumeva bliski nadzor aktivnosti žrtava, čije je kretanje često ograničeno. Ona uključuje upotrebu nasilja i pretnje žrtvama, koje žive i rade u lošim uslovima. Sud je, dakle, zaključio da je i sama trgovina ljudima zabranjena članom 4 Konvencije. Druga tačka kritike Palermo protokola, koju uočava i Globalna alijansa protiv trgovine ženama GAATW 235, odnosi se na slabu zaštitu ljudskih prava žrtava. Međutim, Protokol ipak uključuje jednu odredbu čl. Konačno, definicija u Protokolu je prilično komplikovana i teška za čitanje. Stanje je takvo jer je ovaj dokument rezultat dugih i komplikovanih pregovora između vlada sa različitim interesima i mišljenjima. U praksi to znači da usvajanje definicije u nacionalnom zakonu često dovodi do pogrešnih tumačenja ili pogrešne primene. Jedan od izvora zabune je razlika između trgovine ljudima i seksualnog rada. U tom kontekstu, važno je naznačiti da Protokol obraća pažnju na eksploataciju prostitucije samo u slučajevima kada se koriste prisila, prevara ili zloupotreba ovlašćenja. Ova nejasnoća koja se javlja između trgovine ljudima i seksualnog rada, pojačana je razlikom koju Protokol povlači između trgovine ljudima radi seksualne eksploatacije, s jedne strane, i trgovine ljudima radi prisilnog rada ili usluga, s druge. Međutim, to ne znači da se prisilni rad ne može javiti u industriji seksa: Međunarodna organizacija rada MOR stalno se suočava sa prisilnom prostitucijom i seksualnom eksploatacijom u okviru konvencija o prinudnom radu. Definicija u Protokolu je široka i pokriva trgovinu ljudima u svim privrednim sektorima i granama, uključujući i poljoprivredne i građevinske radove, industriju odeće i druge fabričke poslove, seksualni rad, rad kod kuće itd, bilo u samoj zemlji ili preko granice. Centralni element je upotreba prisile, prevare, zloupotrebe ovlašćenja ili bilo kog drugog oblika zloupotrebe. Eksploatacija uključuje, kao minimum, eksploataciju prostitucije drugih lica ili druge oblike seksualne eksploatacije, prinudni rad ili službu, ropstvo ili odnos sličan ropstvu, servitut ili uklanjanje organa. U slučaju odraslih osoba sva tri elementa moraju biti ispunjena da bi potpadala pod trgovinu ljudima. Međutim, u slučaju dece i adolescenata to jest, lica ispod 18 godina , upotreba bilo koje vrste sredstava prinude i prevare navedenih u Protokolu se ne zahteva, jer se pravni status maloletnika razlikuje od statusa odraslih. Uključivanje prevare, obmane, zloupotrebe ovlašćenja ili teškog položaja, podrazumeva da trgovina ljudima ne mora uključivati i bilo kakvu očiglednu primenu fizičke sile. To je slučaj kada žrtva ne poznaje lokalni jezik, kada su joj oduzete lične isprave, kada joj je zabranjeno komuniciranje sa prijateljima, porodicom ili spoljnim svetom, ili kada joj se preti odmazdom uperenom protiv same žrtve, dece, ili drugih članove njene porodice. Prevara ili obmana mogu se odnositi na prirodu posla ili službe npr. Zajednički element svih oblika navedenih u Protokolu UN jeste narušavanje nečije slobodne volje. Stoga treba imati na umu da se osoba može svojevoljno prijaviti za posao, te da mehanizmi prisile kojima se lice dovodi ili zadržava u zavisnom položaju, a u cilju eksploatacije, stupaju na scenu tek kasnije. Otuda lice može pristati na promenu boravišta, posedovanje lažnih dokumenata, obavljanje kućnih poslova, rad na građevini ili prostituciju, ili ilegalni rad u inostranstvu, ali to ne znači da lice pristaje da radi u uslovima prinudnog rada, ropstva ili servituta, te stoga lice ne prestaje da se smatra žrtvom trgovine ljudima. Međutim, kada se radi o eksploataciji u pomenute svrhe, poput prinudnog rada, u većini slučajeva mogu se konsultovati drugi međunarodni sporazumi kako bi se njihovo značenje razjasnilo. Ni jedan ni drugi koncept nisu definisani međunarodnim pravom, što doprinosi tome da se različito tumače, i može predstavljati problem kada je reč o primeni definicije date u Protokolu na domaće krivično pravo. Ti pojmovi nisu definisani Palermo protokolom o trgovini ljudima, ali su obrađeni u drugim međunarodnim ugovorima i konvencijama. Uslovi prinudnog rada uključuju upotrebu fizičkog ili seksualnog nasilja, pretnju nasiljem, dužničko ropstvo, obustavljanje isplate primanja ili neplaćanje, ograničenje slobode kretanja, zadržavanje pasoša i ličnih isprava i pretnju prijavom vlastima. Dužničko ropstvo se uspostavlja kada se, na primer, od lica koje je žrtva trgovine ljudima traži da 236 237 Trgovina ljudima i eksploatacija prinudnog rada, Smernice za zakonodavce i policiju, Program posebnih mera borbe protiv prinudnog rada Međunarodne organizacije rada, 2005. Dopunska konvencija Ujedinjenih nacija o ukidanju ropstva, trgovine robljem i institucija i praksi sličnih ropstvu iz 1956. Ovde se taj termin upotrebljava za sva treća lica koja profitiraju na zaradi stečenoj prostitucijom druge osobe, bez obzira na to da li je lice saglasno. Međutim, opšti je stav da je ova konvencija zastarela, budući da ne pravi razliku između trgovine ljudima i prostitucije, a potpisale su je samo 74 od 192 države članice Ujedinjenih nacija. Za razliku od ove konvencije, Protokol UN pravi jasnu razliku između trgovine ljudima i prostitucije. Za vreme trajanja pregovora, strane namerno nisu precizno definisale ove pojmove, kako bi svaka država članica mogla da usvoji Protokol, bez obzira na to kako se prostitucija tretira u okviru nacionalnog prava. U Uputstvima za tumačenje stoji: Protokol se odnosi na eksploataciju prostitucije drugih lica i druge oblike seksualne eksploatacije isključivo u kontekstu trgovine ljudima. Dakle, Protokol se bavi isključivo prostitucijom ili eksploatacijom prostitucije u slučajevima kada je prisutna prisila, zabluda, kao i vrbovanje itd. On ne nalaže obavezno proglašenje prostitucije krivičnim delom. Drugačija pravna uređenja, bez obzira na to da li je u njima prostitucija dopuštena, legalna, ili regulisana zakonskim merama, mogu biti u potpunoj saglasnosti sa Protokolom. Nije od značaja da li se lice prethodno bavilo prostitucijom ili obavljalo kućne poslove, ili se bavilo nekim drugim poslom , te da li je bilo upoznato da će se time baviti, ukoliko su svi uslovi dati definicijom ispunjeni, naročito: obavljanje neke od navedenih radnji, primena prisile ili dovođenje u zabludu i rad u cilju eksploatacije. Prema odredbama Protokola, da li je žrtva trgovine ljudima pristala na dotični vid eksploatacije nebitno je ukoliko je došlo do primene neke od mera prisile ili obmane navedenih u definiciji član 3. Otuda lice može pristati da promeni mesto boravka, da radi kao posluga ili bavi prostitucijom, ili da se bavi ilegalnim radom u inostranstvu, ali to ne znači da ono pristaje na prinudni rad ili uslove slične ropstvu, i stoga se i dalje smatra žrtvom trgovine ljudima. Taj princip je u skladu sa međunarodnim pravnim normama. Prava saglasnost je moguća i zakonski priznata samo u slučaju kada je lice upoznato sa svim relevantnim činjenicama, te je u mogućnosti da na njih pristane ili da ih odbije. Postupak se ne smatra krivičnim delom zbog prostitucije ili bilo koje druge vrste rada ili službe, već zbog povrede ličnih prava i sloboda. Uklanjanje organa takođe spada u trgovinu ljudima, upravo zbog mera prisile. Budući da u slučaju maloletnika prisila i obmana nisu uslovi za krivično delo, odstranjivanje organa detetu uz pristanak roditelja ili staratelja, a iz opravdanih ili zdravstvenih razloga, ne smatra se eksploatacijom. Kada se radi o deci, Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta i Konvencija o najtežim oblicima dečjeg rada Međunarodne organizacije rada 1999 pružaju smernice za tumačenje pojma eksploatacije. Definicija sadržana u Protokolu ne utvrđuje prelaženje granica kao uslov za navedeno krivično delo. Ovaj princip 240 241 242 Videti: Travaux Preparatoires. Trgovina ljudima i eksploatacija prinudnog rada, Međunarodna organizacija rada, 2005, str. Protokol pravi jasnu razliku između trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi. Krijumčarenje ljudi je kršenje domaćih zakona kojima se štiti država time što se reguliše ko može preći njenu granicu, a ko ne, dok se borba protiv trgovine ljudima prvenstveno tiče zaštite ljudskih bića od kršenja ljudskih prava i do nje može doći i bez prelaska granice. Najnoviji evropski instrument je Konvencija o borbi protiv trgovine ljudima, koju je 2005. Konvencija u Preambuli izričito kategoriše trgovinu ljudima kao kršenje ljudskih prava i podvlači potrebu za sveobuhvatnim međunarodnim pravnim instrumentom koji će se baviti ljudskim pravima žrtava trgovine ljudima. Konferencija ima trostruki cilj: a sprečavanje i suzbijanje trgovine ljudima, b zaštitu ljudskih prava žrtava trgovine ljudima i obezbeđivanje efikasne istrage i krivičnog gonjenja i c unapređenje međunarodne saradnje u suzbijanju trgovine ljudima čl. Da bi se obezbedila delotvorna primena Konvencije i njenih odredaba, Konvencijom se uspostavlja i specifičan instrument nadzora, GRETA Ekspertska grupa za suzbijanje trgovine ljudima 243 Glava VII. Konvencija prihvata definiciju trgovine ljudima u obliku u kome je data u Protokolu UN čl. Ona se eksplicitno odnosi na sve oblike trgovine ljudima, na nacionalnom ili međunarodnom nivou, a bez obzira na to da li su povezani sa organizovanim kriminalom čl. Kada se uporedi sa Protokolom Ujedinjenih nacija, Konvencija SE sadrži veliki broj odredaba koje se odnose na identifikovanje žrtava čl. Jedna od osnovnih odredaba jeste i izuzeće žrtve od krivične odgovornosti za dela koja je počinila usled toga što je žrtva trgovine ljudima čl. Osim toga, Konvencija sadrži i veći broj opštih principa, kao što su princip nediskriminacije čl. Ove odredbe će biti detaljnije razmotrene u tekstu koji sledi. U skladu sa drugim međunarodnim instrumentima, Konvencija SE eksplicitno obavezuje da se implementiraju sve njene odredbe na sve žrtve trgovine ljudima, bez diskriminacije. Pošto je jedna od prepreka zbog kojih žrtve ne traže pomoć i strah da će i same biti kažnjene, na primer zbog ilegalnog prelaska granice ili prostitucije, jedna od ključnih odredaba je ona koja se odnosi na nekažnjavanje. Države potpisnice su obavezne da uvedu mere da bi na odgovarajući način identifikovale žrtve, da obezbede službenike koji su obučeni i kvalifikovani za identifikovanje i pomoć žrtvama uključujući decu , i da obezbede adekvatnu saradnju između različitih organa i između organa vlasti i nevladinog sektora. U slučaju inostranih žrtava, moraju obezbediti da, ukoliko postoji razuman osnov da se veruje da je osoba žrtva trgovine ljudima, ona neće biti proterana sve dok se proces identifikacije ne završi, a osoba dobije pomoć koja se propisuje članom 12. Član 10 dalje sadrži više odredaba specifično vezanih za decu. Države potpisnice su obavezne da štite privatni život i identitet žrtava. Lični podaci u vezi sa žrtvama treba da se čuvaju u skladu sa Konvencijom za zaštitu pojedinaca s obzirom na automatsku obradu ličnih podataka ETS br. Posebnu pažnju treba obratiti da se obezbedi da identitet dece žrtava ne postane poznat javnosti. Pored toga, treba razmotriti mere za podsticanje medija da štite privatni život i identitet žrtava. Konvencijom se uspostavlja skup minimalnih standarda pomoći koju su države potpisnice obavezne da pruže žrtvama, u saradnji sa NVO, i bez obzira na spremnost žrtve da svedoči na sudu. Svaka pomoć se mora pružati po pristanku žrtve koja je informisana o svom pravu i uključivaće barem primeren i bezbedan smeštaj, psihološku i materijalnu pomoć, pristup tretmanima hitne zdravstvene nege, usluge prevodilaca i tumača, savetovanje i informacije u pogledu zakonskih prava i usluga koje su im na raspolaganju, pomoć pri zaštiti sopstvenih prava i interesa tokom krivičnog postupka i, u slučaju dece, pristup obrazovanju. Pored toga, države potpisnice moraju obratiti dužnu pažnju na bezbednost žrtve i mere njene zaštite. Dalje, one imaju obavezu da žrtvama koje zakonski borave na njihovoj teritoriji obezbede medicinsku i drugu pomoć ukoliko im je takva pomoć potrebna, a nemaju dovoljno sredstava, kao i pristup tržištu rada, profesionalnim obukama i obrazovanju. Posebna pažnja se posvećuje saradnji sa NVO i drugim relevantnim akterima civilnog društva koji se bave pomaganjem žrtvama. Da bi se inostranim žrtvama omogućilo da se oporave i donesu informisanu odluku o saradnji sa organima vlasti, države potpisnice su u obavezi da nacionalnom regulativom propišu period od najmanje 30 dana za oporavak i razmišljanje. Tokom ovog perioda žrtvi je dopušteno da boravi u dotičnoj zemlji u skladu sa zakonom i da ima pristup pomoći. Ukoliko se smatra da je neophodan produženi boravak žrtve zbog situacije u kojoj se žrtva nalazi, ili u cilju istrage ili krivičnog postupka, žrtvama treba dodeliti boravišnu dozvolu koja se može obnavljati. Dodela privremene boravišne dozvole mora biti nezavisna od prava žrtve da traži i dobije azil. Žrtve bi od svog prvog kontakta sa nadležnim organima trebalo da budu obaveštene o relevantnim sudskim i administrativnim postupcima na jeziku koji razumeju. Pored toga, mora im se osigurati pravo na pravne savete i besplatnu pravnu pomoć, i pravo na nadoknadu štete od strane prekršilaca. Pored toga, države potpisnice bi trebalo da preduzmu neophodne mere da se žrtvama zagarantuje nadoknada štete, na primer putem osnivanja fondova za žrtve ili programa za pomoć koji se mogu finansirati od zaplenjene imovine nastale usled trgovine ljudima. I država destinacije i država porekla obavezne su da obezbede, po mogućstvu voljni, povratak za žrtve, uz poštovanje njihovih prava, bezbednosti i dostojanstva, uključujući tu i brigu za pitanja putnih i drugih isprava, ukoliko je potrebno. Pored toga, države potpisnice trebalo bi da preduzmu potrebne mere za uspostavljanje programa repatrijacije i reintegracije u saradnji sa nacionalnim i međunarodnim institucijama i NVO sektorom, da uspostave mere za izbegavanje ponovne viktimizacije, kao i da obaveste žrtve o organizacijama koje im mogu pomoći po njihovom povratku. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 67 ČLANOVI 1—5 III. Eksploatacija obuhvata, kao minimum, eksploataciju prostitucije drugih lica ili druge oblike seksualne eksploatacije, prinudni rad ili službu, ropstvo ili odnos sličan ropstvu, servitut ili uklanjanje organa; b. Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima Član 4 Definicije U svrhu ove konvencije: a. Iskorišćavanje, u najmanju ruku, treba da uključi iskorišćavanje prostitucije drugih lica ili druge oblike seksualnog iskorišćavanja, prisilan rad ili pružanje usluga, služenje, ropstvo ili praksu sličnu ropstvu ili vađenje ljudskih organa; b. Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom Član 1 Odnos prema Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala 1. Ovaj protokol dopunjava Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. On se tumači zajedno sa Konvencijom. Odredbe Konvencije odnose se, mutatis mutandis, na ovaj protokol, osim ako njim nije drugačije predviđeno. Krivična dela ustanovljena u skladu sa članom 5. Član 2 Izjava o svrsi Svrha ovog protokola je: a. Član 4 Delokrug primene Ovaj protokol će se primenjivati, osim ako u njemu nije drukčije navedeno, na sprečavanje, istragu i gonjenje krivičnih dela utvrđenih u skladu sa članom 5. Član 5 Kriminalizacija 1. Svaka država potpisnica će usvojiti takve zakonske i druge mere koje mogu biti potrebne da se ustanovi kao krivično delo ponašanje predviđeno u članu 3. Svaka država potpisnica će usvojiti takve zakonske i druge mere koje mogu biti potrebne da se kao krivična dela ustanove: a. Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima Član 18 Kriminalizacija trgovine ljudima Svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne i druge mere koje su potrebne da se propišu kao krivična dela postupanja, sadržana u članu 4. Član 19 Kriminalizacija korišćenja usluga žrtve Svaka strana ugovornica treba da razmotri usvajanja zakonodavnih i drugih mera koje su potrebne da se propišu kao krivična dela u njenom unutrašnjem pravu korišćenje usluga koje su predmet iskorišćavanja u smislu člana 4. Član 20 Kriminalizacija dela koja se odnose na putne ili lične isprave Svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne i druge mere koje su potrebne da se propišu kao krivična dela, sledeći postupci, kada su izvršeni umišljajno i u cilju omogućavanja trgovine ljudima: a. Član 21 Pokušaj i pomaganje ili podsticanje 1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne i druge mere koje su potrebne da se propišu kao krivična dela, kada su izvršena umišljajno, pružanje pomoći ili podsticanja na vršenje bilo kojeg krivičnog dela utvrđenog u skladu sa čl. Svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne i druge mere koje su potrebne da se propišu kao krivična dela, kada su izvršena umišljajno, pokušaj izvršenja krivičnih dela utvrđenih u skladu sa čl. Svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne i druge mere koje su potrebne da se obezbedi da pravno lice može da bude odgovorno za krivično delo predviđeno ovom konvencijom, ako ga je izvršilo bilo koje fizičko lice u korist tog pravnog lica, bilo da je postupalo samostalno ili kao deo nekog organa tog pravnog lica, ako se nalazi na rukovodećem položaju u okviru tog pravnog lica, na osnovu: a. Osim u slučajevima iz stava 1. Zavisno od pravnih principa odnosne strane ugovornice, odgovornost pravnog lica može biti krivična, građansko-pravna ili upravna. Takva odgovornost ne prejudicira krivičnu odgovornost fizičkih lica koja su počinila krivično delo. Član 23 Sankcije i mere 1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne i druge mere koje su potrebne da se obezbedi da se krivična dela utvrđena u skladu sa čl. Takve sankcije za krivična dela iz člana 18. Svaka strana ugovornica treba da osigura da pravna lica koja su odgovorna u skladu sa članom 22. Svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne i druge mere kako bi mogla da zapleni ili na drugi način oduzme sredstva ili prihode od krivičnih dela utvrđenih u skladu sa članovima 18. Svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne ili druge mere koje su potrebne da se omogući privremeno ili trajno zatvaranje svakog objekta koji je korišćen za trgovinu ljudima, ne dovodeći u pitanje prava trećih lice koja su delovala u dobroj veri, ili trajno ili privremeno uskraćivanje izvršiocu krivičnog dela obavljanja delatnosti u okviru koje je izvršeno krivično delo. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 71 ČLANOVI 1—5 Član 24 Otežavajuće okolnosti Svaka strana ugovornica treba da osigura da se sledeće okolnosti smatraju otežavajućim okolnostima kod određivanja kazne za krivična dela utvrđena u skladu sa članom 18. Član 25 Prethodne osude Svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne i druge mere koje će da omoguće da se prilikom izricanja kazne u obzir uzmu konačne presude koje je izrekla neka druga strana ugovornica, a odnose se na krivična dela predviđena ovom konvencijom. Član 26 Odredba o nekažnjavanju Svaka strana treba, u skladu sa osnovnim principima svog pravnog sistema, da predvidi mogućnost da se kazne ne izriču žrtvama za njihovo učešće u nezakonitim aktivnostima, u onoj meri u kojoj su one bile prisiljene na to. Član 27 Podnesci stranaka i podnesci po službenoj dužnosti 1. Svaka strana ugovornica treba da osigura da istrage ili krivično gonjenje za krivična dela iz ove konvencije ne zavise od prijave ili optužbe žrtve, barem onda kada je krivično delo u celini ili delimično izvršeno na njenoj teritoriji. Svaka strana ugovornica treba da osigura da žrtve krivičnog dela počinjenog na teritoriji strane ugovornice koja nije država u kojoj borave mogu podneti tužbu nadležnim organima u državi u kojoj imaju boravak. Nadležni organ kome se podnese prijava, ukoliko nema nadležnost za takve slučajeve, dostaviće je, bez odlaganja, nadležnom organu strane ugovornice na čijoj teritoriji je izvršeno krivično delo. Po prijavi će se rešavati u skladu s unutrašnjim pravom strane ugovornice u kojoj je krivično delo izvršeno. Svaka strana ugovornica treba da osigura putem zakonodavnih ili drugih mera i u skladu sa uslovima koji su propisani njenim unutrašnjim pravom, da svaka grupa, fondacija, udruženje ili nevladine organizacije, koje imaju za cilj suzbijanje trgovine ljudima ili zaštitu ljudskih prava, imaju mogućnost da pružaju pomoć ili podršku žrtvi uz njenu saglasnost tokom krivičnog postupka koji se vodi zbog krivičnog dela utvrđenog u skladu sa članom 18. Član 31 Nadležnost 1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji zakonodavne i druge mere koje su potrebne da se utvrdi nadležnost za bilo koje krivično delo predviđeno ovom konvencijom, ako je to krivično delo počinjeno: a. Svaka strana ugovornica može u vreme potpisivanja ili deponovanja instrumenta o potvrđivanju, prihvatanju, odobravanju ili pristupanju u izjavi upućenoj Generalnom sekretaru Saveta Evrope, da navede da zadržava pravo da ne primenjuje, ili da primenjuje samo u određenim slučajevima ili okolnostima, pravila o nadležnosti iz stava 1. Svaka strana ugovornica treba da usvoji mere koje su potrebne kako bi se utvrdila nadležnost za krivična dela iz ove konvencije u slučajevima kada se navodni izvršilac nalazi na njenoj teritoriji a ona ga ne izruči drugoj strani ugovornici isključivo na osnovu njegovog državljanstva, nakon prijema zahteva za izručenje. Kada više strana ugovornica tvrdi da imaju nadležnost za navodno krivično delo predviđeno ovom konvencijom, strane ugovornice će se po potrebi konsultovati radi određivanja najpogodnije nadležnosti za krivično gonjenje. Ne dovodeći u pitanje opšte norme međunarodnog prava, ova Konvencija ne isključuje bilo kakvu krivičnu nadležnost koju strana ugovornica ostvaruje u skladu sa svojim unutrašnjim pravom. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 73 ČLANOVI 1—5 III. Palermo Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom koji prati Konvenciju UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala u daljem tekstu: Konvencija UN , državama potpisnicama nalaže inkriminisanje krivičnog dela — trgovine ljudima — kao i njegove različite modalitete pokušaj, saučesništvo, organizovanje i navođenje drugih lica da izvrše krivično delo trgovine ljudima. Pošto se Palermo protokol mora čitati u kontekstu Konvencije UN, države potpisnice su takođe dužne da inkriminišu pranje novca stečenog vršenjem različitih krivičnih dela iz domena trgovine ljudima, u skladu sa članom 6 te Konvencije. Osim inkriminisanja osnovnog krivičnog dela trgovine ljudima, nacionalni zakonodavni organi se pozivaju da kao krivična dela predvide i druge oblike eksploatacije ljudskih bića, posebno žena i dece. U krivičnopravnom kontekstu zaštite žrtava trgovine ljudima, Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima u daljem tekstu: Konvencija SE nalaže vrlo slične obaveze koje imaju potpisnice Palermo protokola a pre svega inkriminaciju, u vidu umišljajnih krivičnih dela, svih oblika ponašanja i načina izvršenja trgovine ljudima predviđene u članu 4 Konvencije SE, kao i inkriminaciju korišćenja usluga žrtava trgovine ljudima koje su predmet ekspolatacije u smislu istog člana. Osim toga, državama potpisnicama nalaže se i inkriminisanje raznih vidova zloupotrebe putnih i ostalih ličnih isprava žrtva trgovine ljudima, od njihovog falisfikovanja do zadržavanja, oduzimanja, skrivanja, oštećenja ili uništavanja. Kao i u slučaju Palermo protokola, obaveze inkriminisanja svih navedenih dela protežu se ne samo na njihove osnovne i kvalifikovane oblike već i na inkriminisanje ostalih modaliteta — pokušaja i svih oblika saučesništva — pomaganja, podstrekavanja i saizvršilaštva. Osim toga, Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima i Palermo protokol nalažu kvalifikaciju otežavajućih okolnosti ukoliko je delo izvršeno npr. U tekstu koji sledi, razmatramo u kojoj meri materijalno krivično zakonodavstvo Srbije poštuje obaveze inkriminisanja predviđene Palermo protokolom, Konvencijom UN i Konvencijom SE o borbi protiv trgovine ljudima. Za potrebe ovog Izveštaja, analiziraćemo osnovno delo trgovine ljudima i srodne kategorije, krivično delo pranja novca, krivična dela vezna za zlupotrebu putnih dokumenta kao i relevantna krivična dela protiv maloletnih lica, s obzirom na to da njihovu inkriminaciju zahtevaju međunardoni dokumenti koji predstavljaju pravnu osnovu ovog Izveštaja. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 75 ČLANOVI 1—5 III. Inkriminacija trgovine ljudima u zakonodavstvu Republike Srbije § 215. Osnovni zahtev koji se odnosi na inkriminaciju trgovine ljudima tiče se definisanja umišljajnih krivičnih dela definisanih u članu 3 Protokola i članu 4 Konvencije SE. Kao odgovor na obaveze preuzete potpisivanjem ovih dokumenta, Srbija je u svom Krivičnom zakoniku trgovinu ljudima predvidela kao krivično delo. Član 388 KZS predviđa sledeće: Trgovina ljudima Član 388 1. Ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina. Za delo iz stava 1. Ako je delo iz stava 1. Ako je usled dela iz st. Ako je usled dela iz st. Ko se bavi vršenjem krivičnog dela iz st. Ako je delo iz st. Ko zna ili je mogao znati da je lice žrtva trgovine ljudima, pa iskoristi njen položaj ili drugome omogući iskorišćavanje njenog položaja radi eksploatacije predviđene stavom 1. Ako je delo iz stava 8. Pristanak lica na eksploataciju ili na uspostavljanje ropskog ili njemu sličnog odnosa iz stava 1. Ovako iscrpna odredba, koja u velikoj meri prati međunarodne standarde o kojima smo govorili, uneta je u KZS usvojenim izmenama i dopunama 2005. Ovom inkriminacijom obuhvaćeni su osnovni vidovi trgovine ljudima i ekspolatacija žrtava, kao i kvalifikovani oblici određeni svojstvom žrtve, učinioca i posledicama koje su nastupile. Za razliku od ranije važećeg rešenja, u novom KZS izričito se naglašava da je pristanak žrtve na eksploataciju ili na uspostavljanje ropskog ili njemu sličnog odnosa irelevantan za postojanje osnovnih vidova ovog krivičnog dela. Važno je naglasiti da su inkriminacijom u članu 388 obuhvaćena skoro sva ponašanja pomenuta u definicijama datim u navedenim međunarodnim standardima kao i neophodna obeležja za postojanje krivičnog dela — sila, pretnja, prevara, zloupotreba položaja, poverenja, zavisnosti, teških prilika drugog ili davanje ili primanje novca ili drugih koristi. Primetan napredak u odnosu na ranija zakonska rešenja predstavlja svakako pooštravanje kazni — minimalna kazna za osnovni oblik je sa dve povećana na tri, a maksimalna sa deset na dvanaest godina zatvora. Kada je reč o kvalifikatornim okolnostima predviđenim u odnosu na svojstva žrtve treba istaći dve okolnosti: prvo, u skladu sa međunarodnim pravilima predviđeno je da obeležja predviđena u članu 388 1 nisu neophodna za postojanje dela ako je ono učinjeno prema licu mlađem od 18 godina član 388 2 KZS; drugo, ako je žrtva osnovnog oblika krivičnog dela trgovine ljudima maloletno lice minimalna kazna je pet godina zatvora član 388 3 KZS, što znači da se može izreći i maksimalna kazna zatvora od dvadeset godina. Inkriminacija o kojoj je reč sadrži i dva oblika kvalifikovana težom posledicom. U stavu 4 reč je o teškoj telesnoj povredi a u stavu 5 o smrti jednog ili više lica. Međutim, da bi se izvršilac mogao kazniti za ove kvalifikatorne oblike krivičnog dela trgovine ljudima mora da se radi o telesnoj povredi ili smrti pasivnog subjekta tj. Osim toga potrebno je da je u odnosu na težu posledicu postojao nehat. Novim izmenama pooštrena je minimalna kazna zatvora koja se može izreći u slučaju kad je došlo do teške telesne povrede sa tri na pet godina dok je maksimum ostao isti kao i u predhodno važećem zakonu — petnaest godina. U slučaju smrti žrtve predviđena je kazna zatvora u trajanju najmanje deset godina, što znači da se može izreći i zakonski maksimum ove kazne dvadeset godina. U skladu sa međunarodnim standardima, KZS predviđa kao teže oblike krivičnog dela trgovine ljudima ako je reč o učiniocu koji se bavi vršenjem tog dela višekratnim 245 Videti čl. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 77 ČLANOVI 1—5 ponavljanjem ili je delo izvšeno od strane grupe ili od strane organizovane kriminalne grupe. Predviđene kazne su rigorozne i odgovaraju težini dela: za učinioca koji se bavi vršenjem trgovine ljudima kao i za članove grupe predviđena je kazna zatvora od najmanje pet godina član 388 6 KZS, dok je za članove organizovane kriminalne grupe minimalna kazna — deset godina zatvora član 388 7 KZS. U oba slučaja moguće je izreći i maskimalnu kaznu zatvora od dvadeset godina. U skladu sa Konvencijom SE, izmenama KZS iz 2009. Zakonsko rešenje predviđa kaznu zatvora u trajanju od šest meseci do pet godina za onog ko iskoristi položaj ili drugome omogući iskorišćavanje položaja žrtve trgovine ljudima radi inkriminisane eksploatacije, a reč je o licu koje zna ili je mogao znati da je lice žrtva trgovine ljudima. I pored toga što je biće krivičnog dela trgovine ljudima u velikoj meri usaglašeno sa odredbama Palermo protokola i Konvencije SE, nekoliko važnih elemenata nedostaje u inkriminaciji iz člana 388. Prvo, ono što je izostalo, a što ni poslednjim izmenama nije korigovano, jeste predviđanje otmice i prevare kao načina izvršenja dela iako su ovi načini obuhvaćeni definicijom datom u Palermo protokolu i Konvenciji SE. Drugo, zakonodavac je propustio da predvidi kao otežavajuće okolnosti ako je delo trgovine ljudima učinio državni službenik prilikom vršenja službene dužnosti, ili je usled dela umišljajno ili iz nehata ugrožen život žrtve. Treće, izostalo je i kažnjavanje ukoliko je delo učinjeno na naročito svirep ili naročito ponižavajući način, što je predstavljalo otežavajuću okolnost u jednom od ranije važećih zakona. Razlike član 111b KZ RS ne propušta da spomene nijedan deo definicije u vezi sa svrhom dela. Kažnjavanje za pokušaj § 224. Državama potpisnicama čija zakonodavstva poznaju kažnjavanje za ograničen koncept pokušaja pod određenim okolnostima, Palermo protokol i Konvencija SE preporučuje da dopune osnovno delo trgovine ljudima dodatnim delom trgovine ljudima u pokušaju. U tekstu koji sledi, razmotrićemo takvu mogućnost u pravnom sistemu Srbije. U načelu, KZS poznaje koncept kažnjivog dela u pokušaju: ko umišljajno započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši, kazniće se za pokušaj krivičnog dela samo za ona dela za koje se može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna član 30 1 KZS. Da bi učinilac bio kažnjen za krivično delo u pokušaju, nebitno je da li zatvorska kazna od pet godina predstavlja najnižu ili najvišu kaznu koja se može izreći za dato delo ili se nalazi unutar granica propisane kazne. Pokušaj drugih krivičnih dela je kažnjiv samo ako zakon izričito propisuje kažnjavanje i za krivično delo u pokušaju član 30 1 KZS. TRGOVINA LJUDIMA U REPUBLICI SRBIJI - Izveštaj za period 2000—2010 81 ČLANOVI 1—5 § 226. KZS ne predviđa eksplicitno kaznu za onoga ko pokuša da izvrši delo trgovine ljudima. Ipak, zbog zakonskog rešenja iz člana 30 1 KZS, moguće je izreći kaznu za osnovno delo trgovine ljudima u pokušaju, pošto postoji mogućnost izricanja kazne zatvora u trajanju od pet godina ili više. U tom slučaju, učinilac može biti kažnjen kaznom propisanom za delo trgovine ljudima. S druge strane, da li će pokušaj trgovine ljudima praćen otežavajućim okolnostima biti kažnjen zavisi od okolnosti svakog pojedinačnog slučaja. O tome odlučuje sud. Uz zahtev vezan za kažnjavanje trgovine ljudima u pokušaju, Protokol i Konvencija SE takođe zahtevaju od država potpisnica da omoguće odgovornost saučesnika odnosno podsticanja na izvršenje krivičnog dela trgovine ljudima. S tim u vezi, podsećamo da postoje dve kategorije saučesničke odgovornosti u užem smislu: podstrekivanje i pomaganje. U pravnom sistemu Srbije, podstrekivanje nekog krivičnog dela je kažnjivo članom 34 KZS: ko drugog sa umišljajem podstakne da izvrši krivično delo, kazniće se kaznom propisanom za to krivično delo. Shodno tome, podstrekivanje na trgovinu ljudima je kažnjivo. § 230 Isto važi i za pomaganje. Zakon predviđa da ko drugom sa umišljajem pomogne u izvršenju krivičnog dela, kazniće se kaznom propisanom za to krivično delo. Citirane odredbe Krivičnog zakonika se primenjuju i na krivično delo trgovine ljudima. Da zaključimo, podstrekivanje ili pomaganje u izvršenju krivičnog dela trgovine ljudima su kažnjive radnje prema Krivičnom zakoniku Srbije. Imajući u vidu da osnovno delo trgovine ljudima ne uključuje trgovinu decom radi usvojenja, zakonodavac je smatrao da treba u posebnoj odredbi inkriminisati trgovinu decom radi usvojenja. Član 389 glasi: 82 PROTOKOL ZA PREVENCIJU, SUZBIJANJE I KAŽNJAVANJE TRGOVINE LJUDSKIM BIĆIMA, NAROČITO ŽENAMA I DECOM Trgovina maloletnim licima radi usvojenja Član 389 1. Ko oduzme lice koje nije navršilo šesnaest godina radi njegovog usvojenja protivno važećim propisima ili ko usvoji takvo lice ili posreduje u takvom usvojenju ili ko u tom cilju kupi, proda ili preda drugo lice koje nije navršilo šesnaest godina ili ga prevozi, obezbeđuje mu smeštaj ili ga prikriva, kazniće se zatvorom od jedne do pet godina. Ko se bavi vršenjem delatnosti iz stava 1. Ako je delo iz stava 1. Osnovni oblik ovog dela predviđa kažnjavanje za onog ko protivno važećim propisima oduzme lice koje nije navršilo šesnaest godina radi njegovog usvojenja ili ko usvoji takvo lice ili posreduje u takvom usvojenju. Ovo delo će postojati i ako neko u svrhe usvojenja kupi, proda ili preda drugo lice koje nije navršilo šesnaest godina ili ga prevozi, obezbeđuje mu smeštaj ili ga prikriva. Pritom, ovu drugu inkriminaciju treba tumačiti tako da se ona nužno ne odnosi na oduzeto dete, jer prodaju dece radi usvojenja mogu da vrše i roditelji. Ukratko rečeno, zbog trgovine maloletnim licima radi usvojenja kažnjava se kako onaj ko oduzme maloletno lice radi usvojenja, posreduje u usvojenju ili na neki drugi inkriminisani način postupa sa maloletnim licem radi usvojenja, tako i onaj koji usvoji lice u pitanju. Predviđena kazna je od jedne do pet godina zatvora. Pored osnovnog, KZS inkriminiše i dva teža vida ovog dela. Prvi kvalifikovani oblik postoji ukoliko je reć o bavljenju trgovinom maloletnih lica radi usvojenja ili ako je osnovno delo izvršeno od strane organizovane grupe, sa zaprećenom kaznom zatvora od najmanje tri godine. Drugi, kvalifikovani oblik osnovnog dela, takođe je vezan za učinioca — reč je o izvršenju dela od strane organizovane kriminalne grupe u kom slučaju je zaprećena minimalna kazna zatvora od pet godina. Prvo što se može primetiti jeste nedoumica kome se, u stvari, pruža zaštita definisanjem ovog krivičnog dela.

Iako je to predstavljalo veliki korak napred, još uvek postoje mnogi problemi u vezi sa definicijom samog pojma. To je rezultat pregovora između više od 100 zemalja i jedan je od tri protokola koji dopunjava Konvenciju UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala231. U trenutno važećem Krivičnom zakoniku80, kazna za nasilje u porodici se kreće od tri meseca do 15 godina, u zavisnosti od kvalifikacije. Raskinuti lanac isključenosti: romska deca u Jugoistočnoj Evropi, UNICEF, Beograd, 2007. Ideja za pisanje ovog izveštaja javila se još 2004. Krivična dela ustanovljena u skladu sa članom 5. Sve je manje onih koji nevladine organizacije vide kao plaćenike i špijune koji rade protiv interesa svog naroda, a više je onih koji ih prepoznaju po dobrom. Savet ima sve značajniju ulogu u koordinaciji aktivnosti na unapređenju prava deteta, ali još uvek nema sredstava iz budžeta niti odgovarajuću administrativnu službu koja bi podržala rad članova, dok se autoritet Saveta još uvek zasniva na autoritetu samih članova. Vlada Srbije je u decembru 2006.